Беседа Владике Милутина на празник Ваведења Пресвете Богородице, храмовну славу манастира Докмир, лета Господњег 2019.
Благословена је зора, која је најавила дан, и сунце на истоку, које је изгрејало и казало нам да је данас велики дан Мајке Божје, мајке целога света, мајке Христове и мајке свих нас. Благословени сте и ви што сте дошли данас у овај свети манастир који памти векове, који је старији од нас и наших очева. Благословени сте зато што сте учинили напор да дођете у свети храм по заповести Господњој, по љубави коју имамо према Богу и Мајци Божјој. Многи данас нису овде зато што немају љубав према Богу и Мајци Божјој. Многи не могу да дођу у храм зато што им се „не да“. Немају духовне очи да виде небески свет. Виде само земљу и све што је на земљи и ништа више. То су несрећни људи. Они не могу да виде да ми живимо кратко на земљи и да морамо да умремо, да морамо да идемо. Време које нам је дато на овом свету дато нам је да вечност обезбедимо. Не да се свађамо и причамо празне приче, да чинимо нешто што не треба чинити и да се не трудимо да идемо путем Христовим. Браћо и сестре, тешко човеку који овај живот не усклади са законом Божјим и не тежи Царству Божјем. Кажу Свети оци да је боље да се човек није родио за овај свет, него да изгуби вечност зато што смо ми послати на земљу да привремено будемо на њој. Онда, како говори Отац Јустин, за ту привременост да купимо вечност. Само безуман човек ће да ради другачије. Да ствара земаљски рај, земаљска блага, а да заборави за небеско царство и небеска блага која никада не престају.
Све земаљско, ма који да су чинови и звања, све је смртно и све ће лећи у земљу. Као што је и један од најмоћнијих људи овог света Александар Македонски, који је освојио свет. Хтео је сам себи да стави круну на главу, а не неко други да му је стави као што је био обичај. Стара мајка дошла је до њега и казала му: Сине мој, нећеш дуго! Била је мудра и знала је да ће оног који се узноси на земљи Бог понизити, а оног који се смирује пред Богом, Бог ће узвисити. Било је свагда и биће. Александар Македонски је веома млад умро. Када је умирао рекао је: „Сахраните ме са подигнутим рукама.“ Зашто? Тиме је рекао: „Предао сам се. Нисам био ништа, само прах и пепео. Смрт ме покосила…“ Предао се пред страшном тајном неба, пред Богом живим. Можда је тад било касно, Бог зна. То је нама поука да све што чинимо – чинимо за добро душе своје, за добро ближњег свога и да бескрајно волимо Цркву Христову.
Ово што смо данас били на Светој Литургији је вечност. Само то ће се уписати у вечност, јер време које смо провели овде није време, него је вечност. Што год више будемо били у храму – дому Божјем ми ћемо се васпитавати, а да не чујемо ниједну реч, јер Црква духом својим васпитава човека и смирује га да он постаје кроткији, бољи. Као дете, благ, насмејан, увек радостан, никога не мрзи. То је Црква Божја и њена моћ да човека препорађа и без једне речи. Велика књижевница Исидора Секулић молила се Богу у топчидерском храму. Ту је ишла и говорила је да се нигде на свету није лепше Богу молила, него у цркви топчидерској. Зашто? Зато што светлуцају кандила. Она су велика тајна и сваки човек треба да их има у кући, јер поправљају човека, подижу дух и упућују на светлост небеску. Ту су били мали прозори да се није видела велика светлост, а Исидора је стајала у ћошку и бескрајно лепо се молила Богу и рекла да се никада нигде није тако молила као у ћошку те цркве, где је био полумрак, а кандила су трептала. Када је она то посматрала, деловало јој је као да Христос и Мајка Божја трепћу. Браћо и сестре, то само у храму Божјем имамо. То немамо ни у палатама великих светских центара. Тамо је моћ, а да ли је и Бог не знамо. Он је присутан свугде, а у малој цркви једној сва је сила Његова. Ту је Матер Божја, ту су анђели. Како је говорио Отац Јустин: „Проповедај свештениче!“, а свештеник каже: „Коме да проповедам кад у цркви има само две – три баке?“ „Њима проповедај!“, говорио је Отац Јустин. Кад би свештеник рекао да нема никога, он би одговорио: „Проповедај монахињама. Ако и њих нема, зидови ће чути твоје речи, које си упутио народу, учећи их да буду бољи и слични Господу. Ти зидови ће сведочити у дан Страшнога суда да си ти проповедао, а они који нису чули, глуви за реч Божју, неће дати никакав одговор.“ Зато сам на почетку рекао да сте благословени сви ви који сте јутрос устали, умили се, Богу се помолили и кренули на пут ка светом манастиру. Тако су радили наши прадедови. Тако су радили наши очеви. Радећи тако пред Богом живим, постећи и чинећи све што Бог тражи од нас, можемо да будемо велики људи. Да имамо Михаила Пупина, Тесли, Мишића, Владику Николаја, Оца Јустина и друге наше велике људе. То су рађале српске мајке. Оне су васпитавале те људе и велике јунаке српске. Карађорђе Петровић, кад је ишао у рат, молио се са војском, јео погачу, бели лук и сланину и добијао непријатеља мишицом Господњом. То су били ратови за ослобођење. У миру су рађале Николаја и Јустина и друге наше великане, које треба да знамо из историје. Ви, дечице, посебно да знате ко су били ти велики људи које има српска земља. Нажалост, данас се то мало скраћено учи.
Радујмо се што смо данас овде! Не знам шта би лепше данас могли да имамо. Да је на пример каква свадба или весеље… Та бука ће проћи за дан – два, а ова црква Божја и Света Литургија трајаће вечно. Ко то доживи и утка у себе, тај човек је свет. Тај човек је Божји. Тај човек је радостан. Тај човек је хришћанин, православац. Не смркнут, не онај који оговара. Отац Јустин говори на данашњи празник о томе шта смо ми па каже: Погледајте Марију Дјеву, малу Марију од само три године… Отишла је у Храм јерусалимски, прешавши преко неколико степеница, што је за дете много. Ту ју је дочекао велики пророк Захарија, првосвештеник у дубокој старости. Видео је дете како иде ка њему, а ту је био забрањен улаз мирском човеку, само је свештеник могао једном годишње да уђе. Није јој рекао: Шта ћеш ти, мала, овде? Него је рекао: Благословена си ти, подигао своје руке, узео њу за руку и увео је на најсветије место из Старог завета где, ако би неко ушао, морао би да буде кажњен смрћу, у „светињу над светињама“. Тамо где је само врховни свештеник једном годишње смео ући. Али, не да уђе како данас многи од нас владика и свештеника улазимо у храм, а не прекрстимо се. Тамо се могло ући тако што је свештеник много тамњана стављао на ватру да створи дим, да се не види слава Божја. Да кроз дим прође до славе Божје, до олтара. Тако се улазило, браћо и сестре. Такво је било поштовање и страх. Данас поједини уђу прекрштених руку на леђима у свети храм. Изгубили смо страх Божји! Кад се изгуби страх Божји, нестаје и љубав. Данас недостаје страха Божјег за поштовање. Колико смо само имали проблема пре, а можда има и данас негде… Кад би хтели да градимо храм нисмо то могли тако лако. Муке смо мучили. Не да се… Зато што демон не воли храм Божји на земљи, јер храм најбоље васпитава човека. И да вам нисам рекао ниједну реч данас, Литургија сама је била довољна. Она нас је потпуно преобразила данас.
Ми данас нисмо обични људи, ми смо се причестили телом и крвљу Христа Бога нашега. Ми смо нови људи. Нама је Христос Бог. Да ли то чује овај свет који галами? Не чује! Да ли се причешћује? Не причешћује се. Да ли убија? Убија. Да ли сеје отров по свету? Сеје. Да ли баца бомбе? Баца. Да ли руши? Руши. То свет ради. Ако си непослушан, бије те још више. Не да ти да живиш. Отима ти земљу, све ти чини што ти није по вољи. Отима земљу отаца наших, Косово и Метохију… Погледајте на шта свет личи! Где је та правда света? Нема је. Правда је код Бога! Има и на земљи правде, али је много спора. Али, кад дође, удари јаче него громови и земљотрес. То је истина и тога се треба држати. Данас је празник деце, празник васпитања. Празник просветара и деце.
Како треба васпитати дете? Пример за то је Мајка Божја – најлепше васпитано дете свих времена. Она је била бескрајно скромна. Није много говорила. Увек се издвајала да не буде у некој гужви. Она је била сва у молитви непрекидно. Зато је Бог њу изабрао, како каже Отац Јустин, да буде „храм Духа Светога“. Храм Бога живога, храм Господа Исуса Христа. У њено тело, њену утробу ће се населити Господ Исус Христос и она постаје храм Бога живога. Браћо и сестре, сви смо позвани на то! Данас у српским школама постоји веронаука и благо деци која иду на веронауку и благо деци која добро уче школу. Благо деци која слушају свога вероучитеља. Учитељ их учи математику, физику , хемију и остале науке. Да буду просвећени што је јако важно. Али, то је само једна рука. Постоји и друга рука – духовна наука. Ту је вероучитељ да упути дете да не ваља псовати, да не ваља мрзети. Да га упути да је Мајка Божја рођена, да је Господ рођен. Историју света да научи, као и историју Српске Цркве. Да научи ко је био Сава Немањић, како му се звала мајка… Многи родитељи данас то не знају. Каква је то срамота за све нас! Не знати како се зове мајка Светог Саве!? Оца просвете, учитеља над учитељима, дипломате над дипломатама, државника над државницима, духовника над духовницима… Нема му равног у српској земљи. Како се презива Кнез Лазар… Децо, многе ствари ће вас научити ваш вероучитељ, а ви га стално питајте. Цео час га затрпавајте питањима да научите што више. Бићете благословени и радосни. Кад порастете, ви ћете знати науке овога света. Бићете врсни математичари или већ нешто друго, али бићете и хришћани – људи. Да будемо сви фини и добри као Мајка Божја. Наравно, не може то у потпуности нико од нас. Она је једина таква, али не заборавимо да смо позвани да се сетимо данас шта је то наука, шта је то васпитање.
Васпитање је најлепше у породици. Неће ученик ударити учитеља или палити дневник као што данас раде у школи. Неће убијати једни друге као што се нажалост дешава и код нас, видите и сами… Неће то радити дете, ако из куће понесе добро васпитање, ако га мајка и отац добром науче. Ако се, пак, мајка и отац свађају, то дете види и прима. То је ужасно васпитање. Ако се родитељи слажу, ако су пуни радости и милости, ако говоре само лепе речи, никада не псују и не опијају пред децом, дете постаје као анђео. То је циљ свих нас- Цркве, просвете и родитеља. Али, ви родитељи, посебно мајке, сте посебно важни. Хајде да чувамо децу као зеницу ока! Да они љубав осете и онда се не бојмо! Српска земља ће бити јака, имаће великане, духовнике и све што треба. Ако не буде таквог васпитања, онда идемо у понор из ког нећемо моћи изаћи. Једно или друго, трећег нема. Хвала Богу сада идемо ка Светом Сави, великом учитељу и најлепшем српском детету. Нећемо никако назад да идемо. Чувајте и поштујте своје наставнике! То је важно и то Црква учи. Они се боре за вас да будете просвећени, добри, да будете људи. Како је Патријарх Павле говорио: „Будимо људи!“ Тако и ми данас, сећајући се његових речи, говоримо једни другима: „Будимо људи и волимо све људе на свету!“ Немојмо никога мрзети. Чак ни непријатеље.Патријарх Павле је на Косову док је био говорио: „Немојте мрзети, већ молите се Богу да их просветли, јер никада зло добра донети не може!“ Наш Свети патријарх Павле… Како је то мудро, браћо и сестре! Имамо много светих отаца. Наша је земља натопљена крвљу бораца за српску земљу у којој су Немања и Сава основали и Цркву и државу. Нисмо ми мала шала, браћо и сестре. Наш отац је Немања, наш отац је Сава. Немамо право да псујемо, да се гложимо, да се судимо. Ми смо велики народ, али можемо бити и народ који није ништа, ако не идемо путем Светог Саве и Светог Немање. То исто важи и за државу. Немања, отац Савин, је створио државу. Он је темељ и морамо његовим путем ићи, слагати се у свему и волети отаџбину као зеницу ока.
Да сте благословени, браћо и сестре! Послушајмо Мајку Божју, која је била најтиша од свих. И данас она плаче пред Христом Богом и каже: „Немој, Господе, доћи још са Страшним судом!“ Због ове деце, која су нешто најлепше на земљи, анђели Божји, радост свих нас. Рађајте децу! Слушајте ви млади, који треба да се жените и удајете! Рађајте децу, јер Господ Бог сам је рекао у Старом завету, рекавши: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њом!“ Онај ко рађа је помоћник Божји, испуњава Божју вољу и земља се пуни народом Божјим. Бог толико воли човека да је Сина Свог Јединородног дао да буде на Голготи разапет за народ.
Срећан празник, мати игуманијо и драге сестре монахиње! Оне су такође анђели Божји. Радујем се кад дођем овде и учим се смирењу, доброти, трпљењу њиховом и свему што оне овде сведоче. Старије и нејаке одржавају овако лепо манастир, да је мило доћи овде. Да их Бог поживи…
Молите се и ви, браћо и сестре, да Господ укрепи десницу мати игуманије Јустине и њених сестара! Да нам дечица буду жива и здрава, да добро уче школу, да слушају своје наставнике и да долазите често у цркву, да се причешћујете. Да никада не псујете и никога не мрзите, ни непријатеље. Само волите све, цео свет волите! Благословен празник! Амин
Линк ка вести: Епископ Милутин служио Свету Архијерејску Литургију на празник Ваведења Богородичиног у манастиру Докмир