Беседа Владике Милутина на празник Светог апостола Луке лета Господњег 2019., храмовну славу цркве у Лопатњу
Браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи празник Светог апостола и јеванђелисте Луке, коме је посвећен овај свети храм, овде у вашем селу и парохији. Свети Апостол Лука је итекако велики апостол Христов, иако није био један од дванаест великих апостола који су Га пратили и учили науку Христову, већ један од седамдесет апостола Христових.
Као што ђаци слушају своје учитеље, тако су Свети апостоли слушали Господа Христа. Најважније од онога шта је Господ говорио то су и записали у Светом јеванђељу, како би реч Божија стигла до нас. Ко има Свето јеванђеље у кући, има Христа у кући. Ко нема, није добро. Није добро било никада да кућа нема Свето јеванђеље, реч Христову, да се повремено учимо. Било би добро да човек постане човек. Добро је и корисно да ђаци иду у школу и да уче разне науке. Али, и када не би тога било, јеванђеље би било довољно. Јеванђеље је реч Христова, Христос је Бог и човек, човек и Бог. Замислите која је мудрост у Христу била… Он је Син Оца небеског, вечне мудрости Божје. Бог се винуо у таму и ужас! Све што је било недефинисано Он је дефинисао и погледајте како сунце лепо сија! Сваке године излази и залази у исто време. Смењују се годишња доба, све се креће у космосу, и звезде и планете, а један управља свим тим – Господ Бог.
Христос је дошао на земљу да нас људе спасе смрти. Пре Христа су сви који су умирали ишли у пакао. Чак и велики Јован Крститељ, највећи рођени од мушкарца и жене, морао је да сиђе у пакао. Зато што су сви чекали, па и он, да Господ Христос васкрсне и васкрсењем разбије врата пакла и све праведне душе, људе који су веровали у Бога, изведе из пакла. Најпре Адама и Еву, наше прародитеље, који су због греха увели све људе и нас у гроб, у земљу, али нас нису увели у пакао. Јер, човек који верује у Бога, који је добар човек, не може бити у паклу, већ у Царству Божјем. Зато ми хришћани чврсто верујемо у опште васкрсење и душу људску која не може да умре, већ превазилази границе смрти, а само се тело спушта у земљу.
Сва наука која је потребна човеку да на овом свету буде велики човек налази се у Светом јеванђељу. Оно што деца уче у школи је веома потребно да буду прави људи, учени, васпитани… Треба да знамо и математику, и хемију, и све друге науке. То човек треба да зна, тако је говорио Владика Николај. Да, човек треба да отвори „очи душе“ и види небески свет, али и треба да узме књигу и научи све што може да научи и и искористи то на добро. Јесте тешко учити.
Браћо и сестре, и ми смо ђаци у овом животу. И ми учимо сваки дан. И ми владике, и свештеници учимо јеванђеље Христово и сваког дана откријемо нешто ново, лепо и узвишено. Не само јеванђеље, читамо и Свете оце, оне који су живели овде на земљи и постали свети као што је Свети пророк Илија, Свети Николај, Свети Димитрије и многи други светитељи, који су били исто што и ми, само што су дубоко веровали у Христа. Без страха, многи су гинули за веру Христову као Свети апостол Лука, који је био обешен о једну смокву. Убили су га зато што је говорио о Христу. То је било тешко време, први век, али они су сведоци како треба ми да живимо. Сваки човек може да постане светитељ, само ако хоће. Треба да идемо путем Христовим и путем Светог Саве и да слушамо оне који су прошли кроз живот, имали разна искушења, падали и устајали стално. Никада нису сагрешили, а да се нису покајали. Има једна изрека у Цркви Божјој која говори о томе ко су светитељи: „Светитељи су покајани грешници.“ Сви смо грешници, а светитељи су грешници који су се покајали за сваки грех и постали слични Христу. Зато данас царују и благују у Царству Христовом.
Свети апостол и јеванђелист Лука, кад је био мали, учио је школу као ова деца овде. Учио је добро, студирао и научио медицину и лечио болеснике. И не само то. Лечио је тело људско као што данас раде доктори. Али, он је био лекар и у другом смислу – лечио је душе људске. Проповедао је, написао Свето јеванђеље и Дела апостолска. Ми данас, после две хиљаде година, имамо да је преко јеванђеља Христос са нама. Кад се чита јеванђеље, то се строго прати. Не целива се икона, све стане у цркви, да чујемо шта јеванђеље каже. Да бисмо то чули, упамтили и, кад изађемо из цркве, понели то знање кући и тако живели. Каже се: „Неће се спасити они који слушају реч Божју, него они који извршавају реч Божју.“ Дакле, он је велики човек. Не онај који чује, а не изврши, него онај који изврши оно што је чуо. Тако и ми, браћо и сестре…
Свети Лука је био први иконописац. Од њега почиње иконописање. Данас, хвала Богу, има хиљаде људи у Србији и свету који раде иконе. Зачетник свега тога јесте Свети апостол Лука. Он је насликао три иконе Мајке Божје, јер је живео док је још Мајка Божја била на земљи. Он је показао Мајци Божјој једну од икона. Она је, видевши свој лик, рекла њему: „Од сада ће ме сви нараштаји звати Блажена!“ И тако јесте до данас. Кад се спомене Марија, ми се поклонимо до земље, јер она је мајка свих нас, мајка свих светова, она која се моли Христу. Свети Владика Николај је говорио да она задржава Христа да не дође, да сачека још мало, молећи се за хришћане. Мајка Божја се посебно моли за децу. Да Господ Христос сачува децу, да нејаке лечи и да чини све што је потребно нама људима.
Ево, дошли смо данас овде да прославимо великог светитеља , апостола и јеванђелисту Луку, који је проповедао у Риму, Италији, али и у овим крајевима. Када је имао 87 година, било је време гоњења Цркве, када се убијало, секло… Ко год је био хришћанин, могао је бити убијен где год је Римска империја владала. Римски војник је могао убити хришћанина, а да не одговара цару. Светог апостола Луку су ухватили, иако је имао 87 година, зато што је проповедао Христа, и обесили о једну смокву. Тако је Свети Лука у мукама погинуо за име Христа Бога, у Кога верујемо и Коме се клањамо. Ви, браћо и сестре, сећајте се тога и знајте да у овом дому, у овој цркви, сам Господ станује. Кад се пролази поред цркве, то је правило, увек се прекрсти. То деца уче на часовима веронауке. Свако дете кад уђе у цркву, целива стубове цркве. Тако су пре наши стари радили. Сећам се својих родитеља… Кад пођемо у цркву, ми мала деца кад је угледамо, знали смо да се одмах стане. Онако лепо и мирно. Прекрсти се и поклони цркви Божјој. Зашто? Зато што је то дом Божји. Ту станује Бог. Ту се приноси оно од чега нема ничег већег на свету – Света Литургија, крв и тело Христово. Зато је црква велика светиња. У њој се не говори ништа приватно. У њој смо сви окренути ка икони Христовој, ка икони Мајке Божје. Ту се молимо и, ако неко некога мрзи, тада не види. Не мрзимо једни друге овде. Све то се оставља ван цркве, јер само тако можемо личити на Бога. Господ Христос је распет на крсту.
Шта је рекао кад су га мучили? Рекао је: „Оче, опрости им јер не знају шта чине.“ Томе и ми треба да се поучимо. Ако нас неко наљути или увреди, да му опростимо одмах, зато што не ваља љутити се и бити пргав. Учимо се од Светих отаца да трпимо мало, али да не дамо да нас удара ко хоће. Или, као сад по школама, што ђаци ударају једни друге, повреде се и свашта бива. То је постало опасна пошаст. Децо, то Бога не воли! То је забрањено. Ми смо сви браћа и сестре, сви смо своји и сваког друга и другарицу треба да волимо као себе самог. Да чинимо добро више него сами себи, а највише, како је истицао и Владика Николај, да волимо непријатеље своје. То је Христос рекао, а Владика Николај каже: „Зашто волиш само пријатеља? То је лако. Буди јунак па воли онога који тебе не воли! То је победа!“ Не, као што имамо обичај да, ако је нека бразда у питању или дрво одсечено на међи, одмах смета. Наравно, треба поштовати земаљске законе, али нека! Земље ће нама требати само два метра. Нико није побегао од тога и нико ништа није однео на онај свет. Само је земља узела тело, а Бог душу. Бог може нас узнети у Царство небеско, а нажалост може спустити и у пакао вечни оне који не иду путем Божјим. То је циљ доласка у цркву. Ништа лепше нема, него кад се овако окупимо. Када попа служи Литургију да дођете и ви да се молите. Цео народ да се моли, да вапијемо Господу: „Спаси Господе Дечане, Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку и све светиње! Спаси Господе Косово и Метохију и што је најважније – српски народ који живи на Косову и Метохији!“ Ето, имамо разлог да сваки дан то чинимо. Ја често одлазим на Косово и Метохију и видим каква је тамо мука. Патријарх Павле је говорио: „Немојмо мрзети Шиптаре, него се молимо за њих!“ Он је написао једну лепу молитву, која гласи: „Помени Господе наше непријатеље на Косову и Метохији и уразуми их да знају да њихово зло добра донети не може ни њима, ни нама! Никоме зло није ништа добро донело.“ Зашто Христос каже: „Ко те удари по десном образу, окрени му и леви“? Не значи то буквално, већ: оном ко ти учини зло, не враћај зло за зло, него му учини добро и победио си ти, а победио је и он. Томе нас учи Света Црква. Није нимало лако, али живот на овом свету никоме није лак. Ни овој деци, која морају да се буде рано, да уче, добију петице… И ми треба да се учимо као деца да не чинимо оно што не треба. Да се трудимо, да идемо у храм и Богу се молимо. Да не псујемо, да не пушимо, то је опасан отров… То можемо само у цркви да научимо. Не само да научимо, него и да осетимо нешто чудесно и лепо. Сви смо ту, сви смо једно. Сви смо браћа и сестре међусобно, волимо се и слажемо. Сви желимо добро целом свету, молимо се за цео свет, и за непријатеље наше. То је само у цркви и немојте се премишљати где ћете, када дође недеља или празник. У цркву! Како каже народна песма: „Беж’у цркву, Краљевићу Марко! Зар не видиш да ћеш погинути?“ Тако и ми беж’мо у цркву! Владика Николај је говорио: „Не треба у цркву ићи, него треба трчати!“.
Браћо и сестре, драго ми је да сам дошао овде да се поучимо мало, да се видимо, да се поздравимо и охрабримо једни друге да издржимо на овом путу, који ником данас није лак. Није лак сељаку у селу, све мање деце остаје. Да Господ помогне да у нашој светосавској земљи, земљи Цара Лазара, Милоша Обилића, никога не мрзећи и зло чинећи, буде мир. За то се треба молити, клечати пред Господом, јер смо много грешни. Много се греши данас, много се грешило и у прошлости. Било је времена када су се иконе бацале из куће, када је то наређивала комунистичка власт. Данас је слобода. Ко год хоће, може веровати. Нека Бог да слободу и мир целом свету, а вама нека да утеху. Нека се рађају деца у Србији. Деца су најлепши украс на свету. Ниједна звезда на небу није лепа као једно дете. Велики Јустин Ћелијски је говорио: „Само деца и цвеће ће нас пред Богом оправдати.“ Зашто? Зато што је дете анђео, а цвет је симбол раја, мирише и разнобојно је. Тако су нас учили велики људи, тако поучавајмо и ми једни друге, да будемо што бољи. Потрчите у цркву, да не закасните на Литургију! Нек вас Господ поживи и да вам здравља и радости! Да Бог да да се у земљи Србији рађа што више деце. Да се роди пет милиона деце!