Беседа Владике Милутина на Преображење лета Господњег 2019. у Храму Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског у Степању
Радујем се што сам данас овде са вама у овом светом храму, да се заједно Богу помолимо, јер то је најлепше у овоме свету. Ништа лепше нема од поста и молитве. Само тако можемо бити Божји људи. Много тога нас води у мрак гроба из којег нема светлости. Данас се такође радујемо великом празнику Преображења Господњег, који је веома поштован у нашем народу.
Преображење је дан светлости и дан силе Божје. Бог се дивно види данас. Осећамо Га исто као када се јавио на Богојављење Отац, Син и Свети Дух и радујемо се што припадамо вери православној. Верујемо у Господа нашега, јединога Бога у свим световима и јединог Спаситеља, Који је дошао да спасе све нас од онога од чега нико не може да се спасе без Бога, а то су грех, смрт и сатана. То су три најљућа непријатеља и моја и ваша, браћо и сестре. Нико није могао да их победи и зато је требало да Бог постане човек. И да Он у телу Своме победи грех, смрт и сатану, да осигура живот вечни и што је најважније за нас – да изведе Адама и Еву из пакла, из мрака и ужаса. Зато што су они себе и цео род људски увели у пакао, упражњавајући грех. Дошао је сатана да их наговори на то, а затим је дошла смрт као одмазда, казна за грех.
На земљи није лако живети. Земља није место на коме треба уживати, већ нормално и хришћански живети. Сваки човек који иоле промишља, зна да нисмо овде трајно. Свако од нас је само гост на овој земљи и свако од нас је овде привремено. Неко ће живети мало, неко мало више, неко ће доживети дубоку старост. Оци Цркве кажу: „Кад човек доживи дубоку старост, онда се труди да се лечи од болести које долазе да би живео који дан дуже или један минут дуже.“ То је знак да је живот светиња и потврда да смо створени за живот, а не за смрт. Смрт су увели Адам и Ева. Тужно је што човек мора да умре, да остави своје очи у земљи и не гледа лепоту природе, звездано небо, месец над нама и сјајно сунце које нам свима даје живот. Све је то прелепо и човек зато воли да живи. Али, авај, има много људи који имају, а немају очи! Они не могу да виде ништа даље од сунца и месеца, цвећа које је разних боја и мириса. Они једноставно живе, али нису живи. То су људи који у Бога не верују и Богу се не моле. Да схватимо и разумемо једном за свагда да све што је створено на овом свету, створио је неки ум. Не природа, како децу по школама уче. Није природа створила ништа, него је природу створио Бог и дао у њој законе по којима се природа влада. Сунце је јутрос изашло на истоку тачно у секунд када и пре милион година. Шта је то? Је л’ може то само да се удеси? Не може! Да ли је ова црква постала сама од себе? Није! Мајстор је направио. Такође, васиона и све што видимо, а поготово човек… Све је то Бог премудро створио. Као нешто најлепше, створио је човека. Човек је икона Божја, образ Божји.
Наш народ каже да кад човек изгуби образ, нема ништа. То је тачно. Зато, ми који смо хришћани не смемо да губимо образ Божји у нама. То значи да треба да живимо онако како је Господ наш Исус Христос заповедио у Светом писму које је нама дато. Свако од нас има писмо Христово. Да ли га читамо, да ли га презиремо, да ли стоји негде на полици кући… Авај, то је тужно, јер је оно онда мртво. Писмо које нам је Христос упутио јесте Свето јеванђеље. Ма коју страницу да отворите, видећете лепоту живота. Све је честито. Све је свето. Све је бесмртно и све се бори против смрти. Када умремо, тело спустимо и дамо га земљи да она учини своје, јер тело јесте од земље саздано. Али, наша душа, сила која је у нама, која не умире кад човек умире, која излази из човека, то је она сила коју је Бог створио светлошћу Својом. Она не умире и за њу се ми хришћани боримо више него за тело. Тело јесте храм душе и мора се чувати да буде здраво од свега што није добро. Највише од греха, јер не може Бог да уђе у тело наше уколико је грех у нама.
Браћо и сестре, највећа тајна овог света је данашњи празник. Зашто? Зато што се нама људима, целом свету и свему што је живело и што ће живети до Страшнога суда открио Господ Исус Христос данас на Гори Тавор близу Јерусалима, где се преобразио и лице Његово засијало је као сунце, а хаљине су биле беле као светлост. Зашто је леп овај празник? Зато што је тада Господ Христос, уочи страдања на Голготи, да би ученици видели ко је Он и да би ми видели да Он није био обичан човек, него да је и Бог и човек – Богочовек, дошао на гору и засијао. Да покаже Своју божанску природу и да нам каже да Он није био само човек на земљи, него друго лице Свете Тројице – Јединородни Син Који је у наручју Очевом. Та светлост је показала да Он није обичан човек, а апостоли су попадали и све се разбежало када је Господ увукао светлост у Себе. Ону божанску, коју ћемо видети кад уђемо у Царство Божје, ако Бог да. Онда су се видели Мојсије и Илија. Ко каже да нема после смрти живота? Ко су Мојсије и Илија који су виђени са десне стране Христа, који су помрли пре две хиљаде година? Они су се појавили да посведоче. Чуо се глас са неба и речено је: „Ово је Син мој љубљени, Њега слушајте!“. Колико слушамо и како слушамо, тако ће нам и бити. Неће нас Бог терати. Неће нас кажњавати што Га псујемо и чинимо грехе. Бог чека да се покајемо. Они није полицајац, не јури. Он је тај Који чека. Кад будемо одлазили са овог света, питаће нас: „Синко мој, кћери моја, како си живео на земљи?“ Шта ћемо одговорити? Зато је важно на овоме свету живети праведно, свето и побожно. Овај свет говори, виче, ратује… Нема где нема рата на овоме свету. Чак се и птице међусобно кљују. Зашто? Зато што је пала природа. Није она првобитна каква је била у рају око Адама и Еве. Овај свет је веома незгодан и зато је Господ рекао: „Овај свет у злу лежи.“ Браћо и сестре, нажалост, овај свет је обузело зло. Али, Христос је рекао: „Не бојте се ви који идете за мном, ја сам победио свет.“ Каква радост! Господ је победио свет. Са Њим заједно и ми кроз све векове.
И данас има људи као што су они који су Га питали: „Ко си ти?“ Чини чуда, васкрсава мртве, отвара очи слепцима, а не знају ко је. С друге стране, Он је гладан, једе и пије воду. Онда Он поставља питање: „Шта мислите ви ко сам ја?“ Онда Петар у име свих апостола одговара: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Чудна је историја, браћо и сестре. Чудно је писмо Новог завета које нам је Господ оставио и које треба да читамо. И данас постоји огроман број људи који питају: „Ко си ти Христе?“ Јер, Христос и данас смета људима. Ако хоћемо побожно да живимо, да не мрзимо, да се не судимо, да праштамо, да не завидимо, да не чинимо зло, онда смо Христови. Али, има људи који не могу без алкохола, без дроге, без псовке, без мржње, без судова… Нажалост, то је тако. Они говоре Христу: „Иди, сметаш нам, јер хоћемо да живимо како ми хоћемо!“ Бог им ниједног тренутка није забранио да живе како хоће. Али, оно што посејемо, то ћемо и пожњети. Друге нема! Како будемо живели, тако ћемо изаћи пред Њега и одговорити. Адам и Ева су помрачили лик Божји. Први човек је сијао. Нису имали потребе ни за оделом. Светлост је обасјавала њих, живели су без одела. Кад су погрешили у рају, прекршили Божју заповест, видели сте, Адам се сакрио у рају. Бог иђаше по рају па пита: „Адаме, где си?“ Њему лик помрачен, он не зна да га Бог види свугде као што нас гледа сада па каже: „Сакрих се, Господе, од лица твога, јер сам наг… Жена коју си ми дао ме наговори.“ А жена се обраћа Богу па каже: „Змија ме наговорила.“ Браћо и сестре, видите да је данас потпуно исто – „сви су криви, само ја некако нисам, време је такво…“ Није време криво, криви смо ми. Како се време поправља? Тако што себе треба да поправимо. Свети оци говоре: „Поправи себе, не псуј, Богу се моли, причешћуј се, славу слави како треба и поправио си себе и тиме поправљаш свет.“ То је тако и не може другачије да буде.
Кад човек остави Бога, заборави Га или опсује, то је мрак ума. То је луд, потпуно безумни човек. То је тотални мрак човека. Код нас Срба, нажалост, псовка Бога је честа. Ружно, некултурно, непристојно и то човек може да опсује само када му у ум потпуни мрак наиђе. Отац Јустин, велики светитељ, који је „видео“ Светог апостола Павла, говори нама свима: „Браћо и сестре, данас је Преображење. Горе и воде, и све се преображава… Све је другачије, као на Богојављење када је вода освећена. Преобразимо и ми себе!“ Имамо Свете тајне исповести и причешћа, много врлина, да чинимо добро, да никог не мрзимо, да се Богу молимо. Посебно за непријатеље…“
Браћо и сестре, радостан је дан и у овој радости радујемо се и што када Господ дође други пут, када буде Страшни суд, све што је Господ створио вратиће се. Човек ће бити оно што је био сада, само са преображеним телом. Доћи ће тело из земље по заповести Његовој, јер Он има власт. Пише у Светом писму: „Он рече и би…“ Све ово што видимо на земљи и небу све је постало од речи Божје. Задњи дан ће силом васкрсења наредити: „Устајте мртви из гроба!“ Како кажу Свети оци, „пушиће се земља“. Постоји чак једно пророштво како се то дешава у једној долини код Јерусалима. Устаће мртви, јер прах није нестао. Бог ће подићи тело, а душа се спојити онако светла и чиста као лик Христов. Радујемо се томе, ако смо хришћани! Преображавајмо своје тело од данас! Ако смо псовали, кажимо да нећемо више и замолимо Господа да опрости. Опростиће Бог. Ако мрзиш некога, данас кажи: „Више нећу да мрзим никога, јер се то не исплати.“ Живот је кратак. Зашто бих мрзео и стварао пакао у себи? Не! Праштам ти све, брате и сестро! Твоје је шта ћеш даље.
Дошао сам данас овде још једним лепим поводом. Наша епархија је одлучила да сваки свештеник и попадија, који имају петоро деце, за пето дете добију Орден Светог Владике Николаја, јер то је подвиг велики. Попадије треба да буду пример српским мајкама. Да рађају, јер ћемо нестати. Убија се много деце и Бог нас због тога опомиње. Губимо много тога у овом свету. Мајка је најсличније биће Богу. То говори Свети Владика Николај. И јесте. Љубав коју мајка има, нема нико на овом свету. отац је чвршћа чаша, не може лако да се разбије. Жена је слабија, танка… Зато је Бог и дао да то танко, али велико срце, рађа децу, а муж да се стара о свему. Да буде домаћин и да се радује својој супрузи и својој деци.
Живи били и Бог вас благословио!