Ретко је да свештеник током целе своје активне службе буде у само једној парохији, и то сеоској. Ређе је да никада не затражи премештај из ње. Ретко је да не користи годишњи одмор. Ређе је да је заслужан за покретање сваке активности у том месту, а незабележено је да га парохијани и пријатељи дарују теренским возилом – џипом, за испраћај у пензију! Од Епархије ваљевске и Преосвећеног Епископа Исихија добио је Орден Светог Владике Николаја, од браће свештеника – одежде, а од парохијана, поред поменутог аутомобила, и неколико испраћаја, безрезервну подршку, лојалност, поштовање, поверење и љубав. Свима њима је био и отац и брат и друг и пријатељ и саветодавац и комшија. У слободно време пише песме и бави се пчеларством. Овај добри пастир је протојереј-ставрофор Гроздан Гајић, парох оглађеновачки у пензији.
„Имао сам само четири године када сам остао без оца. Мајка је брата, такође свештеника, и мене сама одгајила“, прича прота који је рођен 13. октобра 1959. године у Забрдици, од оца Драгољуба и мајке Босиљке. „По препоруци тадашњег бранковинског свештеника Владана Ковачевића уписао сaм Богословију у Београду, у време које је било потешко, јер се на нас богослове гледало као на оне који су залутали и скренули са пута. Већ тада сам знао да не желим да живим у Београду, јер нисам могао да спавам од буке“, присећа се отац Гроздан, кога је у чин ђакона и свештеника крајем 1981. рукоположио блажене успомене Епископ шабачко-ваљевски Јован. Прву Литургију отац Гроздан је служио на Божић 1982. у Оглађеновцу, у селу које до тада није имало сталног свештеника. Преузимајући парохију, на духовно старање је добио око 360 домаћинстава, али се број са годинама смањивао и сада та парохија броји око 220 кућа.
„Мајсторија је провести цео радни век у једном месту. Никад нисам бројао колика ми је парохија. Нисам користио одмор. Нисам тражио премештај. Само волим свој позив и мислим да свештеник у свакој прилици и на сваком месту треба да буде свештеник“, прича прота. Примеђује да у Цркви влада мишљење да је градска парохија за свештеника награда, а сеоска казна. Зато каже да је благословен што је био у само једном месту, у којем је могао себе да да, не штедећи се. Тако је у потпуности реновирао Цркву Светог великомученика Георгија Победоносца, увео подно грејање још пре 30 година, подигао Парохијски дом – главно место сабирања Оглађеновчана, учествовао у формирању Завичајног удружења „Мали корак“, из којег су произашли „Туцијада“, „Удружење за уметност и традицију“, „Влашић караван“, акције – уређење изворишта у Јаутини, подизање Павлове чесме из које „цела Коцељева“ точи воду и многе друге. Удружење је добило назив „Мали корак“ да би привукло све које потичу из Оглађеновца, а који су се одселили, а да би се отиснули у свет, морали су, како каже прота „да направе тај мали корак“. Дакле, тешко је побројати шта је све отац Гроздан учинио као парох оглађеновачки, који није био само то, него је био и отац и брат и пријатељ и комшија и саветодавац. Посебно му је драг „Крст распетом сељаку који чека“, за који је сам смислио изглед, а који су направили Саша Крстић из Лелића, Радован Поповић из Струганика и Живко Нинковић из Осладића. Крст је освештао Епископ ваљевски Исихије у октобру, ове 2024. године, када је и доделио Орден Светог Владике Николаја оцу Гроздану, а чији је настанак благословио блажене успомене Владика Милутин. Не желећи да открива пуно о овом знамењу којесе налази у порти цркве, отац Гроздан је рекао да је крст јединствен у СПЦ, те да је свако од нас позван да промисли и одговори шта распети сељак чека. А направљен је од шина и осовина са шинских кола.
На питање шта му је било најтеже за пуне 43 године активне пастирске службе, прота Гроздан кратко одговара – умирања. Несреће на тракторима, насилне смрти и умирања „преко реда“. Памти, ипак, лепе ствари, анегдоте, којих има сијасет. „Рецимо, пре 10 година, ишао сам са групом парохијана на Цер поводом стогодишњице Церске битке. Успут смо сређивали споменике крајпуташе, али како је било лето и како путници нису понели ништа за јело, један од њих досетио се да каже: „Биће још таквих крајпуташа на којима ће писати – помајкаше од глади, водио их прота Гроздан!“ Велики утисак на вернике оставила је његова беседа „Како ослободити себе од себе“, објављена својевремено у часописима Напред, Православље и Православни мисионар. Прота пише и песме, од којих је посебна „На очевом гробу“, с обзиром на то да је рано остао без њега. Каже да је у „процесу селидбе“ у Забрдицу, где ће проводити пензионерске дане. Сваке недеље током октобра месеца парохијани су му правили испраћаје, па у шали каже да је и Оглађеновац имао свој „Октобарфест“. Поклонили су му, ни мање ни више, него теренско возило, џип, да не иде више малим аутомобилом на „Влашић караван“. И браћа свештеници су га испратили у пензију и даровали му одежде. Презадовољан је и неизмерно благодаран.
Ожењен је Миленом, имају два сина. „Драгољуб је завршио Електротехнички и Машински факултет, можда и још један. Знам да има и докторску дисертацију. Има двоје деце. Сава је завршио Православни богословски факултет и предаје веронауку. Има четворо деце“, прича прота, који има и брата свештеника у Жичкој Епархији. Можда ће некад и написати књигу о свом животу, пошто га многи наговарају да се лати папира и оловке.
Разговор са протом Грозданом у целини можете слушати на линку https://radioistocnik.info/emisije/umirovljeni-prota-grozdan-gajic-od-episkopa-orden-od-svestenika-odezde-od-parohijana-dzip/ .
Марина Марић
