У дану у коме наша Света Црква обележава успомену на Светог Прокопија Декаполита, 11. марта лета Господњег 2024., свој земни век завршио је Епископ др Антоније (Пантелић), Епископ моравички, викар Патријарха српског г. Порфирија, и старешина Подворја Српске Патријаршије у Москви.
Владика Антоније још један је врли духовни изданак ваљевског краја, који је на дар својој Цркви и народу принео бројне доброделатеље на њиви Господњој. Рођен је као Драган Пантелић 23. јула 1970. године у Причевићу од оца Радована и мајке Јелке Пантелић. На крштењу је добио име Драган, али име светитеља- Преподобног Антонија Кијевопечерског, на чији празник је дошао на свет, умногоме ће одредити његов животни пут, нераскидиво повезан за свете пределе братске православне Русије, отаџбине потоњег му небеског заштитника. Основну школу је завршио у родном месту, а Богословију „Света Три јерарха“ у манастиру Крка 1991. Као ученика, 1989. године, Епископ жички Стефан (Боца) замонашио га је у чин мале схиме 23. септембра 1989. и дао му име Антоније. Исте године Владика Стефан рукополаже га у јерођакона, а 1991. у јеромонаха у манастиру Жича. На предлог жичког архијереја, а по благослову Светог Архијерејског Сабора СПЦ, млади јеромонах Антоније одлази на Московску духовну академију у Свето Тројице- Сергијевој Лаври, на којој дипломира академске 1995/96. као најбољи студент генерације и стипендиста ове угледне образовне установе. Вративши се из Русије, бива одликован чином синђела и постављен за намесника манастира Студеница. Пут га потом води у Митрополију дабробосанску, где постаје сабрат манастира Добрун и професор Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи и Музичке академије у Источном Сарајеву. Упоредо са педагошким радом, обавља и дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву и бива унапређен у протосинђела на Божић 2001. године. Годину касније, Митрополит дабробосански Николај га производи у чин архимандрита, а на предлог блажене успомене Патријарха српског Павла Свети Архијерејски Синод га је изабрао за старешину Подворја Српске Патријаршије у Москви. Године 2006. на заседању Светог Архијерејског Сабора, архимандрит Антоније је изабран за епископа моравичког, викара Патријарха српског. Хиротонисао га је Патријарх Павле у београдској Саборној цркви 23. јула 2006. године на празник великог Божјег угодника, кога је имао за свог небеског заштитника.
Магистрирао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, одбранивши рад са темом „Богослужбена традиција у Српској Православној Цркви“. Напредак у научном усавршавању потврдио је докторатом „Богослужења у дохалкидонским црквама“ 2008. године, одбрањеним пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК). Од 2003. године, Епископ Антоније је предавао на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је до избора у звање декана 2018. године био и управник Kатедре за литургијско богословље. На функцији декана се налазио све до 1. јула 2022. године. Докторску дисертацију под називом „Односи Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске Православне Цркве”, успешно је одбранио 2019. године на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову, у Словачкој. Владика Антоније је носилац високих црквених и државних одликовања и аутор више књига и монографија на руском и српском језику: „Господи посети виноград сей“, „Православна Москва“, „У загрљају Богородичиног града“… Такође, превео је књиге: „Померање граница срца“ Митрополија тверског и кашинског Амвросија (Јермакова), „У шта верују православни хришћани“ Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона (Алфејева), „Запитајмо се о будућности човечанства“ Патријарха московског и све Русије Кирила… Написао је и бројне чланке и радове за руско издање Православне енциклопедије, а дао је и значајан допринос раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви.
Током 22 године архипастирствовања у братској Русији, у светињи која носи комад отаџбине, а коју је српском манастиру Хиландару далеке 1556. године поклонио велики руски владар Иван Грозни, Владика Антоније наставио је пре више векова започету мисију ширења речи Божје и неговања чврстих веза са братским народом. Подворје Српске Патријаршије у Москви, са повременим прекидима, кроз историју је словило дипломатским представништвом Србије у највећој земљи на свету. Поред прослављања празника, у њему су се окупљали људи кадри и вољни да помогну ослобађање Србије у њеним, нажалост, бројним ратовима за слободу, а потом и обнову земље, као и свеколико јачање духовних и културних веза. Владика Антоније, као човек молитве, науке и свестраног стварања, утиснуо је свој траг попут својевремено Епископа шабачко- ваљевског Михаила Урошевића (старешина Подворја од 1905.до 1920. године) о чему говоре Орден Светог Сергија Радоњешког, Орден Светог Александра Невског,Орден Савета за друштвене награде Руске Федерације и друга признања којима је овенчано његово прегалаштво.
Вечан спомен и Царство небеско, Владико Антоније!