Друга сесија Симпосиона у част Светог Владике Николаја 

Без суза се о Владици Николају не може говорити

О личности и делу Светог Владике Николаја говорили су протођакон др Љубомир Ранковић и академик Матија Бећковић. Пред почетак излагања, Владика Исихије уручио је награде ауторима најбољих беседа приспелих на конкурс у част Владике Николаја: Александри Мићић (Шабачка гимназија), Анастасији Ристић (Друга крагујевачка гимназија) и Јелени Павловић (Гимназија „Светозар Марковић“ Нови Сад). Симпосион је заокружен отварањем изложбе мати Ане Аџић, духовног чеда Владике Николаја, у Музеју завичајних писаца. Обе сесије симпосиона преношене су преко Радија Источник, а могле су се пратити и преко видео стрима на Јутјуб каналу Информативне службе Епархије ваљевске

Свети Владика Николај је понос нашег краја, Лелића, Ваљева, Србије… Личност планетарних, васељенских димензија што се хришћанства тиче, једна је од порука које је у свом слову о Владики Николају упутио протођакон др Љубомир Ранковић, оснивач  некадашњи уредник Издавачке куће и Радија „Глас Цркве“, приређивач сабраних дела и аутор тропара Лелићком Златоусту, у оквиру друге сесије симпосиона, којег је приредила Епархија ваљевска.

Говорећи о теми „Свети Владика Николај у рукама Бога живога“, отац Љубомир Ранковић је начинио преглед житија светитеља, чију је личност формирала велика драма- од самог рођења, када је чудом Божјим преживео, преко породичне трагедије оличене у губитку свих осморо деце рођених након њега, до одласка у изгнанство у руски манастир Светог Тихона у Пенсилванији, где ће дочекати своју земаљску кончину. Владичин пут је био голготски пут, рекао је протођакон Ранковић, који је о њему слушао од савременика му проте Ђорђа Колџића и братанца, Епископа шабачко- ваљевског Јована Велимировића, чији је био секретар пуних петнаест година. Владика Николај је у младост оболео и дао Богу завет да ће се замонашити, уколико оздрави. Учинио је то у манастиру Раковица 1909. године, узевши име Николај. Тим словом ј, додатим његовом крштеном имену Никола, отпочиње предано служење Богу целим бићем, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић.

Као посебно интересантан период у том служењу, он је навео архипастирску службу у Охриду.

  • Владика Николај је дошао са свиленом мантијом и докторатима из Берна и Женеве и сусрео се са костретима македонских свештеника. Постидео се, сетивши се Учитеља из Назарета и галилејских рибара. Свукао је европске прње и обукао старе мантије, преостале од претходних епископа, те опасао каиш као Свети Јован Крститељ. На констатацију пријатеља, угледног књижевника и вође српског покрета у Македонији Григорија Божовића да је променио одећу, рекао је:“До сада сам говорио да ми се диве, а од сада да ме разумеју“. Спустио се са парнасовских висина у охридску шкољку, спојио се са својим народом и тада настају „Молитве на језеру“- рекао је протођакон Ранковић.

Столовање у Жичкој епархији, које ће потом уследити, такође није било лако, али увек се спајао с народом. Потом следи тамновање у логору Дахау и напослетку одлазак у Пенсилванију, манастир Светог Тихона, у коме ће доживети своју „гетсиманску ноћ“. Сам Бог зна његове вапаје и јецаје са тог места. Обливен сузама, туговао је за својим народом, рекао је отац Љубомир Ранковић, дубоко дотакавши присутне, који су се сложили са њим да се о Владици Николају без суза не може говорити. Иза њега није остало ништа материјално, оставио је највеће духовно благо. Он је планина чији су врхови у магли, а на нама је да ту маглу развејемо и ово што вечерас радимо је један корак ка томе, истакао је предавач.

Одговарајући на питање модератора протонамесника Бранка Чолића о спорном ауторству књиге „Кроз тамнички прозор“ протођакон Ранковић је рекао да је имао прилику да види рукописе тог дела и да не постоји дилема да је Владика Николај то написао, иако је у неким деловима тон оштар. Да ли га је требало објављивати, будући да Владика то није желео, време ће показати. Свакако, мишљења је он, не треба га се стидети.

У излагање академика Матије Бећковића „Владика Николај о краљу Александру“ посетиоце је увео снимак говора светитеља на двадесетогодишњицу од трагичног догађаја у Марсеју. Академик Бећковић је прочитао писмо српских интелектуалаца упућено Српској Православној Цркви са молбом да се краљ Алексанар унесе у Диптих светих, будући да је стекао мученички венац попут кнеза Лазара и руског цара Николаја Романова и много храмова и манастира обновио, служећи свом народу. Такође, истакао је Бећковић, краљ Александар је пао на путу мира као прва жртва фашизма и на његовим грудима сложили су се нишани Хитлера, Мусолинија, Павелића, Лењина и Стаљина. У времену у ком живимо требало би да објавимо буквар са неколико истина пред клеветама којима смо изложени.

  • Ниједан Србин није подигао руку на Хитлеров поздрав. Срби су једини народ за који су Немци донели квоту сто за једног. Краљ Александар је жртва фашизма. Владику Николаја називају антисемитом, а Хитлер је њега држао у Дахауу!? Човек ког су Хитлер и Тито сматрали највећим непријатељем назван је сарадником окупатора!? Наше истине су свете и срамота је да народ трпи клевете- нагласио је академик Матија Бећковић.

Одговарајући на питање протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника првог и вршиоца дужности намесника другог ваљевског, о томе да  ли је у мноштву дарова дар песништва код Владике Николаја највећи, Матија Бећковић је објаснио да је беседништво- духовно песништво, а Владика Николај је највећи беседник. Он је сав свој песнички дар дао својој Цркви да јој надокнади оно што је изгубила кроз векове страдања.

На крају излагања, протонамесник Бранко Чолић заблагодарио је учесницима и позвао све да дођу у манастир Лелић на Свету Литургију.

Други по реду Симпосион у част Светог Владике Николаја заокружен је изложбом мати Ане Аџић, духовног чеда Светог Владике Николаја, која је уз њега била у Охриду, а потом по његовом багослову игуманија манастира Враћевшница. Изложба, чији је домаћин Музеј завичајних писаца, садржи фотографије из њеног живота, уметничког стваралаштва и добротворног рада. Ауторке изложбе су Весна Ћурчић и Мирјана Глишовић, виши кустос и библиотекар Музеја рудничко- таковског краја у Горњем Милановцу.

    Ј. Ј.