Протонамесник Невен Лукић: Света Литургија је база и извор сваког тумачења јеванђеља
Седмице крстопоклоне, на празник Преподобног Герасима Јорданског, Литургијом Пређеосвећених дарова у Храму Вазнесења Христовог у Осечини је началствовао протојереј – ставрофор Будимир Стевановић, парох из Пецке, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и молитвено учешће Преосвећеног Епископа ваљевског Г. Исихија. Након богослужења обављена је исповест свештенства Подгорине и одржан братски састанак
„Пост, молитва и исповест јесу средства којима пројављујемо нашу посвећеност Богу. Али, ми као хришћани не смемо свести бригу над нашим вечним спасењем само на дане кајања и поста. Цео наш живот треба да буде припрема за Свето причешће и заједницу са Богом“, поручио је, поред осталог, протонамесник Невен Лукић, парох у Рабровици, у својој проповеди на Литургији Пређеосвећених дарова у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. Објашњавајући значај учествовања у Светој Литургији и приступања Светој тајни причешћа, он је истакао да је причешће велика одговорност, која за собом повлачи осуду, уколико човек настави са грешним животом, као и да је ова Света тајна намењена свима, без обзира на њихову (не)савршеност. Када је реч о улози свештеника у изградњи и очувању хришћанског живота богомповереног им верног народа, отац Невен Лукић је истакао поучавање за учешће на Литургији као основни катихетски задатак, јер управо она представља објављивање Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом.
- Света Црква је себе очувала и одржала само зато што је очувала свој темељ- Свету Литургију. Ова истина и одређује парохију са свештеником, који у име епископа служи Свету Литургију, која јесте база и извор сваког тумачења јеванђеља и поучавања у православној вери… Нека би човекољубиви победитељ смрти, Христос Господ, примио нашу исповест и наше покајање као благопријатну и угодну жртву Богу, и учинио нас наследницима Царства Свога- закључио је протонамесник Невен Лукић, подсетивши браћу свештенике на речи најватренијег проповедника вере Христове Светог апостола Павла: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах…“, као максиму којом би требало да буду вођени служитељи Божјих олтара и сви хришћани света на путу ка Царству Божјем.
На Литургији, више верника је приступило Светој тајни причешћа, међу којима су били и полазници подгорских вртића и ученици основних школа са својим васпитачима, наставницима и вероучитељима.
Након богослужења, свештеници Архијерејског намесништва подгорског су приступили Светој тајни исповести, коју су извршиле старешине манастира Лелић и Јовања игуман Георгије и архимандрит Михаило. Сабрање је завршено братским састанком и трпезом љубави.
Ј. Ј.
Беседа протонамесника Невена Лукића:
У име Оца и Сина и Духа Светога!
Преосвештени Владико, часни оци свештеници и драги у Христу браћо и саслужитељи, ђакони, браћо и сестре, народе Божији, сабрани у овоме Светоме Храму да прославимо Бога слављеног у Тројици једносушној и нераздељивој. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа!
Најпре желим да изразим захвалност, што ми је указана велика част да могу да се обратим на овоме светом сабрању. Данас бих искористио овај благослов и рекао неку реч о Светој Литургији и причешћу као темељу парохијског живота.
Оно што Црква јесте и чиме живи, долази до потпуног изражаја у Евхаристији која је тајна јединства Бога и Његовог народа, у којој се огледа суштина Цркве и право назначење света. Црква у својој евхаристијској пројави, као заједница створене природе преко Богочовека Христа са Богом Оцем, а посредством Духа Светога, као Тајна Христова, јесте циљ због кога је Бог створио свет ни из чега. Другачије речено, Бог је створио свет са жељом да овај (свет) постане Црква, тј. да уђе у вечну заједницу љубави са Богом Оцем преко Христа. Свети Максим Исповедник, у свом делу „Мистагогија“, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону Царства Божијег у времену и простору. Иако је спасење ствар будућности,
ипак смо и у садашњем веку позвани да узмемо учешћа у том будућем догађају, а што учешћем у Евхаристији управо и чинимо. Тако, кроз учешће у Светој Евхаристији предокушавамо истиниту стварност будућег Царства Божијег и на нама се остварује Тајна Христова, која ће донети уништење последњег непријатеља, односно смрти.
Света Литургија, односно Евхаристија, никада на Истоку није схватана као једна од тајни, него као Тајна саме Цркве, тајна Сабрања (заједнице) Христа и верујућег народа, као удова Његовог Тела. А причешће Светим Тајнама Христовим, које је за Светог Игњатија „лек бесмртности, предохрана да нећемо умрети, него свагда живети у Исусу Христу“, јесте круна Евхаристије, центар и срж хришћанског живота, циљ ка коме стремимо.
Извор јединства верујућих са Христом и њих међусобно јесте „један хлеб“ Свете Евхаристије, који је Тело Христово и, причешћујући се њиме, сви сабрани верни постају једно Тело Христово ‒ Црква, како о томе говори Свети Јован Златоуст. Јединство Цркве је евхаристијско, али и јерархијско. Према сведочењу Светог Игњатија, Црква је јединствена када су Епископ и презвитери и ђакони сабрани заједно са верним народом ради служења Свете Литургије и причешћа Тајнама Христовим, и то без разлике за свештенике и лаике. Божанска Евхаристија не сме имати обредни карактер, или карактер представе у којој се причешћује само служашчи, јер Света Литургија није представа којој се присуствује већ догађај у коме се учествује. У прилог томе Свети Јован Златост каже: „Има случајева када се свештеник не разликује од лаика, а то је када приступа Светим Тајнама. Оне су нам подједнако свима дароване, а не као у Старом Завету, када је једна храна била за свештенике, а друга за народ, и када народу није било дозвољено да учествује у ономе што је за свештенике. Сада није тако, него се свима нуди исто Тело и иста Чаша“.
Божанствена Евхаристија је извор живота и храна Цркве, сам њен живот. „Хлеб Живота“, који даје живот вечни, јесте Сам Христос. „Ако не једете Тело Сина Човечјег и не пијете Крви Његове, немате живот у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“, речи су Христове. Без тог „Хлеба Живота“ који се даје у Светој Евхаристији нема живота за Цркву и њене чланове. Јер Евхаристија постоји само за Цркву и у Цркви, а заједничким Литургијским причешћем свих сабраних: епископа, свештеника, ђакона и народа Божијег, изражава се саборност Цркве Христове.
Свети Оци Цркве никада нису оспоравали неопходност припреме за свету Евхаристију. Пост, молитва и исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници Божанског живота. Али ми, као Хришћани, не можемо и не смемо свести бригу над нашим вечним спасењем само на дане кајања и поста. Цео наш живот треба да буде припрема за Свето Причешће, за заједницу са Богом. Због тога, Свети Јован Златоуст о приступању Светим Христовим Тајнама каже: „Многи се причешћују овом Жртвом једном у току целе године, други два пута, а трећи – неколико пута. Ове наше речи се односе на све… И шта? Чији поступак ћемо одобрити? Оних који [се причешћују] једном [годишње], или оних који се причешћују често, или оних који се причешћују ретко? Ни једних, ни других, ни трећих, већ ћемо одобрити поступање оних који се причешћују чисте савести, чистог срца и беспрекорног живота. Они нека увек приступају; а они који нису такви [не треба да се причешћују] ни једном [годишње]“. Дакле, сви они које посте све постове које је Црква прописала, који се исповедају када имају потребу за тим, односно они који се труде да живе хришћанским начином живота, они би трбало да се причешћују сваке недеље и празника.
У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Причешће је велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Оно је намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота хришћанина буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века.
Из свега до сада реченог можемо закључити да откривење Тајне Цркве на Светој Литургији и јесте основна претпоставка сваког дела и служења у Цркви. То je полазна база за целокупно парохијско поучавање у вери и изграђивање, за целокупни живот и рад. Зато je литургијски живот Цркве извор, и центар, и срж свецелог живота Цркве, а самим тим и парохије као једног Њеног дела.
Све што радимо за наше вернике чак и за оне који још не верују и не припадају Цркви, треба да радимо не просто зато да их „придобијемо“, него зато да их повежемо са Црквом, ка живом и активном учествовању у Светој Литургији, и причешћу Тајнама Христовим, јер без тога нема припадности Цркви и нема живота вечног. Томе служе све друге радње и делатности Цркве, све њене Свете Тајне и молитвословља, све je то окренуто ка довођењу људи у заједницу Цркве и увођењу у Свету Литургију – ради крајњег и потпуног сједињења са Христом. Слободно можемо рећи,
да су све Свете Тајне и свештенодејства уствари подређени Светој Литургаји, а да она није подређена ничему другоме, јер она je врхунац и круна свих Светих Tajни. Зато, дакле, сав остали богослужбени и светотајински живот наше парохије треба да је подређен Светој Литургији, да ка њој води и у њу уводи вернике, jep je то тако и по црквеном предању и типику и по догматском и богословском смислу свом установљено од Светих Апостола и Отаца Цркве. А то потврђују и речи молитве при рукоположењу свештеника, да онај који се рукополаже буде испуњен Даром Светога Духа и да буде: „… достојан да непорочно стоји пред жртвеником твојим, да проповеда Јеванђеље Царства Твога, да свештенодејствује реч истине Твоје, да Ти приноси дарове и жртве духовне, да обнавља народ Твој у бањи препорођења…“.
Зато наш први и основни пастирски и катихетски задатак треба да је поучавање за Литургију, да у њој учествују наши верници, jep ту онда они добијају највећу могућу науку, на делу и у пракси, шта je то вера наша и шта има Црква да нама људима да. Јер Света Литургија представља објављивање и оваплоћивање Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, и наше учешће у тој победи.
Излазећи са Свете Литургије ми се враћамо нашем свакодневном животу и раду, али je наш хришћански позив и задатак да сав наш остали, ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели, и окусили. То ћe онда бити наша права и истинска правослана катихизација, сведочење о виђеноме и доживљеноме и окушаноме. Ништа веће и важније ми људима око нас не можемо рећи и посведочити него оно о чему нам Света Литургија опитно сведочи: „Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога“. Видесмо и окусисмо светлост Христове коначне победе над злом и смрћу, примисмо и доживесмо Духа Светога Утешитеља, Који нам ту Христову победу у Светој Литургији остварује и актуализује, сада и овде, у овом историјском моменту и на овом географском простору где живимо, у парохији, на чијем челу је свештеник који у име Епископа служи Севету Литургију, и стара се о повереним му парохијанима као њихов духовни отац, о њиховом активном учешћу у светотајинском животу Цркве, учешћу у Светој Евхаристији, а да свештеник није просто сервисна служба која испуњава религијске потребе верника, што би наш верни народ а и ми свештеници требало да знамо.
Православна Црква је одлучно одбацила и осудила став да је довољно бити добар хришћанин, побожан и молитвен за себе, те да није онда потребно ићи у цркву, учествовати у Светој Литургији и причешћивати се. Ово, нажалост, и данас многи говоре и практикују,
показујући тиме да уствари нису хришћани, него само обични „религиозни“ људи, слични припадницима других религиja, оних многобожачких и незнабожачких пре и после Господа Исуса Христа. А Света Црква je себе одржала и очувала само зато што je одржала као своју темељ Свету Литургију. Ова истина и одређује парохију, са својим свештеником који у име епископа служи Свету Литургију, која jeсте основна база и извор сваког тумачења Еванђеља и поучавања у православној вери.
На крају, хтео бих да подсетим све свештенике, а наравно и самога себе, да никада не заборавимо речи које нам је упутио Архијереј на рукоположењу када нам је положио цео Свети Агнец у прекрштене руке и рекао: „Прими залог овај и сачувај га целим и неповређеним до последњега твога даха, јер ћеш о њему бити питан о другом и страшном Доласку великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа.“
И нека би Човекољубиви Победитељ смрти, Христос Господ, примио нашу исповест и наше покајање као благопријатну и угодну жртву Богу, и учинио нас наследицима Царства Свога, да бисмо и ми могли рећи као Свети Апостол Павле: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сада ме чека венац правде, који ће ми у овај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак Његов.“ Амин.
Невен Лукић, протонамесник
