Христос нам отвара путеве да бол и патњу доживимо као изазове
Прослава Светих лекара и бесребреника Козме и Дамјана, заштитника лекарске професије и храма који им је посвећен у кругу Опште болнице Ваљево, отпочела је предавањем „Хришћански смисао бола и патње“ психотерапеута др Биљане Пиргић и протојереја Александра Михаиловића у Храму Васкрсења Христовог. У част празника, приређена је и изложба икона, радова професора и студената Академије за уметност и конзервацију Српске Православне Цркве
Тема бола и патње свевремено је актуелна и предмет је промишљања како лекара који се баве телесним и духовним здрављем човека, тако и теолога и свештеника, који из угла хришћанске мисли настоје да пруже целисходне и душекорисне одговоре онима који живе у вери и ослоњени на њу покушавају да превазиђу и у сврхе изградње сопствених личности искористе ова осећања, која су несумњиво непријатна и неретко ограничавајућа и деструктивна.
Када се говори о болу, говори се о биолошком феномену заједничком свим живим бићима. Симптом је болести, који опомиње и штити интегритет организма. Наука нема једногласан став да ли је бол афекат, осећај или надражај. Рађање човека праћено је болом приликом проласка кроз тесну утробу мајке и бол је наш пратилац, који указује на ограничење и проширење егзистеније, навео је протојереј Александар Михаиловић, свештеник из Пожаревца. Човек је једино биће које има свест о болу и може да открије његове разлоге. Патња је, пак, последица бола и тиче се наше психе, производ је бола који задајемо сами себи и којег нам задају други. Метафизички узрок бола надилази границе медицине и улази у сферу религије. Неки људи су без осећаја за бол, за страдање другог, казао је прота Михаиловић. Надовезујући се на његове речи, др Биљана Пиргић је навела да постоје хиперсензитивни људи, они који интензивније реагују на бол. То се, запажање је из њене богате психотерапеутске праксе, нарочито види у раду са децом. Деца, која пате у детињству, постају преосетљива док је изражен посттрауматски синдром. Такође, људи који су били подвргнути хемиотерапијама и зрачењу теже подносе неке лекарске интервенције. Бол се, навела је др Пиргић, лакше подноси кад је присутан мотив, што је најуочљивије приликом порођаја- мајка има свест о доношењу живота на свет и порођајни бол јој лакше пада.
- Јако је важно да разумемо какав је ко, да не слушамо само оно што нам људи причају о болу, већ да их у целини сагледамо, да им се посветимо и доживимо њихову патњу. Ако се „ухватимо“ само за један део, човек може претерано да реагује. Како је говорио Достојевски, према људима треба да се понашамо као да су деца и болесници. Дакле, пажљиво- истакла је др Биљана Пиргић.
Уживање и бол су два антипода, али једно из другог извире. Што више, рецимо, уживамо у храни, пићу и лежању, јавиће се бол у организму. Такође, избегавање тога води у бол. Наш праотац Адам је могао да ужива у Богу, али је одабрао чулна задовољства, што је изазвало појаву греха и умирања у свету. Господ Христос је учинио супротно. Рођен је безгрешним зачећем, укинуо смрт и отворио поље за уживање у Богу и вечном животу, рекао је протојереј Александар Михаиловић.
Једно од најделикатнијих питања, које проистиче када се дотакне тема бола, јесте смрт детета и могућност наставка живљења родитеља са том трагедијом. Истакавши да је јако важно сагледати капацитет особе пре губитка, др Биљана Пиргић је навела да се тај унутрашњи доживљај може превазићи љубављу и налажењем лепоте и доброте у најтежим тренуцима, посвећивању пажње другој деци (уколико их родитељ има), дељењу сећања са људима који су преминуло дете волели, обележавању важних датума и сл. Као хришћани, имамо свест о томе да је Пресвета Богородица изгубила свог сина и, с тим у вези, наша је утеха у Христу Господу, Који је узео на Себе бол, патњу и страдање и све што је Он узео, то је спасено, истакао је протојереј Александар Михаиловић.
- Христова смрт је променила смисао смрти. Зато је хришћанска смрт другачија од умирања пре Христа. Христово тело је било трошно, али није доживело распадање и трулежност. Душа Му се спојила са телом и васкрсао је. Хришћани умиру другачије. Битно је да имамо сједињење са Њим. Он је присутан и после Вазнесења и све што се десило Њему, десиће се и нама. То нам отвара путеве да бол и патњу доживимо као изазове. Да будемо чистији и одемо у вечни живот- утеха је коју свештеници пружају народу, утемељена на примерима Светих Божјих људи, објаснио је протојереј Александар Михаиловић. С тим у вези, додала је др Пиргић, приметно је у психотерапеутској пракси, лакше је радити са верујућим људима, него са онима који то нису. Бог зна шта нам шаље и колико можемо да издржимо, а бол некад покрене у нама оно чега нисмо свесни, закључила је др Пиргић.
Заблагодаривши гостима на излагању, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије упитао је госта из Пожаревца: „Да ли можемо да кажемо да на крштењу нужно доживљавамо смрт и заједно са Христом васкрсавамо?“
- Крштење није буквално умирање, већ умирање старог човека. То се види и у самом чину, када се човек одриче сатане, погружава у воду и отпочиње нови живот за Христа. У раној Цркви је било мучеништво, људи су крштени својом крвљу. То је реалистичније него крштење у води. Данас се, дакле, не умире буквално, крштава се водом и духом. Монаси, рецимо, умиру за Христа и васкрсавају сваког дана у свом подвигу- одговорио је прота Михаиловић.
На крају предавања гостима је подељен нови број часописа „Бесребреник“, којег издаје Храм Светих Козме и Дамјана у кругу Опште болнице, а чији су аутори текстова лекари, свештеници и историчари. Такође, како је ове године 150. годишњица од оснивања Српског лекарског друштва, подељене су и монографије ове струковне организације.
Ј. Ј.
