Идеолошке поделе као усуд народа
Идеолошки антагонизми који су за последицу по правилу имали разне врсте репресија и врло свирепе облике ликвидације противника пуна два века чинили су српску друштвену стварност. Од убиства Карађорђа до данашњих дана, са изузетком Војислава Коштунице, нема владара који није убијен, да на њега није покушан атентат, да није прогоњен, хапшен, живео у изгнанству… Ипак, по суровости обрачуна предњачи период након Другог светског рата, тачније од 12. септембра 1944. године, истакао је др Срђан Цветковић, сарадник Института за савремену историју у Београду,на трибини „ Два века затирања политичких неистомишљеника – суочење и помирење“, коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница.
Двадесети век у Србији отпочиње убиством краља Александра и краљице Драге Обреновић (Мајски преврат 1903. год.). Потпуно исто, иако одвећ у републичком државном уређењу, отпочиње и двадесет први – марта 2013. извршен је атентат на српског премијера Зорана Ђинђића. Династичке борбе (Карађорђевићи и Обреновићи) пратиле су у стопу страначке и народне поделе пуна два столећа, углавном за последице имајући физичке ликвидације противника.
Октобарска револуција у Русији 1917. године рађа тоталитарне идеје, неку врсту „политичке религије“, чији носиоци као методу спровођења користе насиље. Завршетком Другог светског рата и успостављањем комунистичке власти у Југославији те идеје пуштају своје корене и наступа, по броју убијених и осуђених на затворске казне из политичких разлога, доба неупоредиво по окрутности са било којим историјским периодом. Доба политичке културе која је до врхунца довела схватање да су сва средства дозвољена у уништавању политичких противника, рекао је др Срђан Цветковић.
У првој фази, која је трајала од 1944. до 1945. године, ликвидирани су „народни непријатељи“ и „сарадници окупатора“. Неки од њих су то и били, али углавном су страдали невини људи јер су прави кривци знали да се склоне, указује др Цветковић. Ликвидације су вршене по списковима. Припадници ОЗНЕ (Одељење за заштиту народа, нап. аут.) улазили би у градове, приводили према комшијским дојавама, ислеђивали под тортуром, убијали на јавним местима („за пример“) или ван града. На крају би објављивали спискове са именима убијених, наравно у много мањем броју. Страдао је имућнији грађански слој – занатлије, угоститељи, индустријалци, као и образовани грађани, свештеници и студенти. У селима, пак, на мети су били богатији земљопоседници тзв. „кулаци“ и сарадници Југословенске војске у отаџбини. Највећи процес било је суђење команданту те војске генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, који је стрељан 17. јула 1946. године. Такође, међу жртвама комуниста био је велики број глумаца – Александар Цветковић, Жанка Стокић… Наравно, имовина осуђених је конфискована.
Друга фаза обрачуна 1946 – 48. елиминисала је „сапутнике револуције“попут проф. Драгољуба Јовановића, који се противио одузимању земље сељацима. На крају, преостало је „дисциплиновати оне унутар партије“ и у периоду 1948- 53. настају логори за преваспитавање политичких неистомишљеника. Најпознатији је свакако затвор на Голом отоку и надомак њега на Светом Гргуру – затвор за жене. Истакнути партијски функционер Милован Ђилас, Андрија Хебранг и друге присталице Резолуције Информбироа из 1948. хапшени су и мучени са циљем да промене своја уверења. Кроз злогласни затвор на хрватском острву прошло је близу 16 и по хиљада осуђеника, од чега их је 500 изгубило животе. Укупно у периоду од 1944. до 1953. године страдало је преко 59 хиљада људи и то нас, указује др Срђан Цветковић, чини неславним рекордером у Европи у односу на укупан број становника. Примера ради, у Француској, која броји преко 40 милиона становника, забележено је седам хиљада жртава идеолошких борби. Педесетих година вршене су аболиције неких осуђеника, али то је било више маркетиншке природе, када је власт желела да се прикаже као либерална.
Комисија за тајне гробнице, која је пре неколико година престала са радом, а чији је секретар био др Срђан Цветковић открила је 211 локалитета на којима су покопана тела убијених. Неки од њих су истражени, чиме је потомцима омогућено да страдале достојанствено сахране. Као своју и жељу својих сарадника, др Цветковић навео је да се то учини са свим стратиштима.
Шта је Србија урадила у процесу суочавања са тоталитарнм наслеђем, упитао је др Срђан Цветковић. Не баш много. Властима није било у интересу да се отворе архиве тајне полиције, а ни лустрација није спроведена. Рехабилитација се обавља јер то по власт нема последице, док реституција тече веома споро. Суочавање са прошлошћу је неопходно, како би се и помирење догодило. То нам је неопходно, закључио је предавач, да се ови по народ у целини погубни процеси више не би понављали.
Ј. Ј.
[supsystic-gallery id=’280′]