,,Ко није видео Свету Гору, нека дође и види Пустињу“
Свети Отац Јустин Ћелијски
На обронцима Ваљевских планина, испод планине Јабланик, у клисури реке Јабланице, недалеко од села Поћута, удаљености 20км југозападно од Ваљева, налази се манастир Пустиња, најстарија светиња епархије Ваљевске.
Посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, претпоставља се да је подигнута крајем XIII века за време владавине краља Драгутина овим просторима (1282-1316) као рударска црква, на темељима старије богомоље вероватно из доба пре Немањића. Свети краљ Драгутин је након препуштања престола млађем брату Милутину (1282-1321) владао северним крајевима српске државе. Благочестиви краљ је подигао задужбине које и данас постоје. У летопису манастира а такође и међу народом овога краја постоји народно предање које говори о настанку и имену Пустиње: Три рођена брата договоре се да направе три цркве. Још се зарекну да не долазе црквама док не буду готове. Завет би испуњен. Кад су цркве биле готове, браћа се састану и заједно походе цркву у Јовањи, затим цркву Грачаницу а на крају дођоше код најмлађег да виде његову цркву. Два старија брата се задиве лепоти цркве најмлађег брата и рекну му: Зашто и нама не каза да и ми сазидамо овако лепу цркву? Дао Бог да ти пуста остала! Због те клетве црква доби име Пустиња. Свакако извесније тумачење порекла имена Пустиња је по томе што је овај крај у време настанка цркве био пуст, ненасељен.
Претпоставља се да је црква манастира Пустиње током првих векова турског ропства опстала, јер турски попис Смедеревског санџака из 1572. помиње манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице недалеко од села Куница. У истом попису сазнајемо да је манастир те године имао само једног монаха, а приход oд земљишта износио 300 турских акчи. Не може се са сигурношћу знати у каквом се стању у то доба манастир налазио.
Сматра се да је црква, односно олтарски простор и наос која и данас постоји, обновљена, сазидана око 1600. ктиторством пустињског јеромонаха Јоакима. Пустињска црква Ваведења изграђена је у традицији рашке школе, необичне архитектуре. Основа је у облику издуженог правоугаоника али су купола ослоњена на тромпе и правоугаони истурени певнички простори померени више ка западној страни, тако да је добијен прилично издужен олтарски простор од наоса одвојен зиданим иконостасом. Бочни зидови су на источној страни цркве испуштени у поље поред петостране олтарске апсиде. На јужном зиду западног травеја на ктиторској композицији приказан је јеромонах Јоаким који предаје цркву Пресветој Богородици. О самом јеромонаху Јоакиму немамо више никаквих података. Две деценије након обнове, тачније 1622. године црква манастира Пустиње је живописана. О томе нам сведочи ктиторски фреско-натпис на западном зиду изнад улазних врата у храм. Старањем игумана Пустиње Јанићија (Битојевића) живопис је извршен у периоду од 15.марта до 25. јуна 1622. године. Живопис је дело руку сликара Јована и Николе. Сматра се да су били пореклом из јужних крајева, из Епира а у Пустињу су дошли са Свете Горе. Уопште, за време управе Српском црквом патријарха Пајсија Јањевца (1614-1647) обновљене су и подигнуте многе светиње широм српских земаља. Манастирски храм Ваведења Пресвете Богородице је покривен фрескописом површине 370 квадратних метара. Посебну пажњу верног народа привлачи у наосу цркве фреска Светог Јована Крститеља , позната још по називу ,,Свети Јован Крилати“. Ова представа Светог Јована Претече је по лепоти блиска ,,Белом Анђелу“ из манастира Милешеве. Молитве прочитане поред ове фреске Светог Јована Крститеља пружају према сведочењима верних исцелитељско дејство. Иначе, манастир Пустиња поседује најочуванији фрескопис међу црквама северозападне Србије.
Следећи запис о Пустињи односи се на годину 1683. Те године на самом почетку Великог турског рата (1683-1699), турска војска у свом походу ка Бечу пролазећи овим крајевима запалила је манастир Пустињу. Прва значајнија обнова Пустиње извршена је око 1759. за време игумана Михаила (Рончевића) који је овом светињом управљао од 1759. до 1766. Такође, тих година црква Пустиње је поплочана каменим плочама.
Године 1766. у то време млади иконописац из Бијелог Поља поп Симеон Лазовић је обновио иконостас Пустиње трудом игумана Михаила који је оставио сведочанство о том подухвату на крсту са унутрашње, олтарске стране. За време Кочине крајине , односно аустријско-турског рата (1788-1791) манастир Пустиња је спаљен од стране скадарског Паше Бушатлије. Почетком Првог српског устанка иконостас Пустиње је обновљен. На обнови оштећеног иконостаса радио је познати зограф Симо Рафаиловић из Рисна у Боки Которској.
Убрзо наредне 1806. док је главнина устаничке војске била заузета на другим бојиштима источне и јужне Србије, из Босне односно Сребренице прешао је турски Хасан-паша са јаким одредом војске. Пошто је спалио цркву у Бранковини, кренуо је према Пустињи. Док је један део пљачкао манастир , други је доносио сламу да би га запалио. Тада је незнатан број устаника на челу са буљубашом и кнезом Подгорине Милићем Кедићем пристигао да одбрани манастир. Са друге стране реке Јабланице познати мегданџија Крсман Пирга из села Ребеља скривен иза стене, хицем из пушке је усмртио једног од старешина турских. На то турци одустану, оставивши цркву склоне се у манастирску воденицу и сачекавши ноћ побегну натраг преко планине у Босну.
Према попису из 1821. за време старешинства игумана Партенија (Јаковљевића), у парохији манастира Пустиње налазила су се следећа села: Брезовице са 37 кућа, Ровни са 16, Ситарице са 14, Кунице са 12, Тубравић са 28, Суводање са 33, Совач са 22, Станина Река са 19, Ребељ са 21, и Слешник( Вујиновача) са 28 кућа. У парохији се тада налазило 230 домова. Као и остали манастири у ваљевском крају Пустиња је 1837. за време управе епархијом епископа шабачког Герасима Ђорђевића Георгијевића (1831-1839) претворена у парохијску цркву. Деценију касније, тачније 1848. на месту трема дозидана је правоугаона припрата са високим двоспратним звоником која и данас постоји. Иначе, као јединствена грађевинска целина, црква односно олтарски део са наосом и припрата је дужине 19,5м, ширине 7м, висине 9м, док је висина звоника на западној страни 16метара.
Те 1848. су за потребе манастира набављена два звона, једно од 250, а друго од 150ока (1ока-1280 грама). Оба ова звона су однели при крају Првог светског рата аустроугарски окупатори, с тим да је по ослобођењу 1918. набављено ново звоно тежине 150 килограма.
Непроцењиво културно благо манастира Пустиње су Црквене матичне књиге крштених, венчаних и умрлих у парохији Пустиње које су њени свештенослужитељи водили у периоду од 1837-1902. Сачувано је само шест матичних књига за периоде 1837-1880. и 1899-1902. Две матичне књиге крштених у периоду од 1839-1860. и 1899-1902; такође две матичне књиге венчаних у периоду од 1837-1880; и две матичне књиге умрлих у периоду од 1837-1880.
Свештеници Никола Давидовић и Партеније Јаковљевић су заједно водили матичне књиге у периоду од 1837-1845.године. Никола Давидовић је затим сам наставио да води евиденцију од 1845. до 1862.године. Пустињски парох Ранко Глишић је водио матичне књиге од 1862 до 1864. године. У раздобљу од 1864 до 1869. евиденцију матичних књига Пустиње су водили свештеници Андра Поповић и Захарим Лазаревић.
Од 1869 до 1902. матичне књиге цркве Пустиње је водио свештеник Марко Бирчанин. Овај ревносни свештенослужитељ оставио је дубоког трага у животу пустињске цркве у другој половини XIX столећа. Марко Бирчанин, синовац обор кнеза Илије Бирчанина рођен је 1849.године у селу Суводању. Завршио је београдску богословију. Епископ шабачки Мојсије Вересић (1868-1874) га је 1869. рукоположио у чин свештеника, поставивши га на пустињску парохију.
Према попису из 1874. у Пустињи је једна парохија састављена од села: Станина Река са 52 дома, Суводање са 51, Вујиновача са 53, Совач са 24, Ребељ са 35 домова. Дакле, укупно 215 домова је тада чинило парохију цркве Пустиње. Јереј Марко је 1876. узео учешћа у Првом српско-турском рату (1876-1877) као бригадни свештеник бивајући одликован са две ратне медаље. Од стране црквених власти је одликован правом ношења напрсног крста, црвеног појаса, протском камилавком и надбедреником. Занимљив податак је тај да је при крају XX века за време његовог службовања у Пустињи крштено више деце француског порекла.
Француско акционарско друштво је у то време имало концесију на експлоатацију рудника у Ребељу. У матичној књизи крштених 1899-1902. примећује се да су радници који су били француски држављани крштавали своју децу у Пустињи како нам говоре обрасци протокола крштених вођених од стране протојереја Марка. Овај вредни радник на њиви Господњој је служио до 1904. у Пустињи када се и упокојио.
Иначе, захваљујући Историјском архиву Ваљева најстарије црквене матичне књиге Пустиње су сачуване, дигитализоване и доступне у сврху истраживања свим посетиоцима Историјског архива Ваљево. Јер, оне су како је већ речено културно историјско добро од изузетног значаја.
Током Првог светског рата Пустиња је као и остале цркве ваљевског краја делила судбину са народом. Милошћу Божијом без већих разарања али у тешкој материјалној оскудици прошао је и наредни рат. Године 1953. у Пустињи се обнавља монашки живот. Те године дошавши из манастира Раче за старешину Пустиње постављен је јеромонах Антоније (Ђурђевић) који са братијом на месту старих објеката подиже нове конаке за становање.
Овај велики духовник наше цркве је рођен 1917. у селу Суводање. Завршио је основну школу на Ставама и нижу гимназију у Ваљеву. Замонашен је 1937. у манастиру Никоље од стране Владике Николаја Велимировића. Бивајући у ропству рат је провео у логорима Кремс и Дахау. Како је већ речено 1953. долази у Пустињу и због заслуга на обнови ове светиње одликован је чином игумана. Управљао је Пустињом до 1961. да би те године био постављен за старешину манастира Троноше. Свети архијерејски синод Српске Православне цркве га је одредио 1990. да између три кандидата изабере коверту са именом новог Патријарха српског.
Том приликом изабран је епископ рашко-призренски Павле са којим је био у братству манастира Благовештење и Рача. Архимандрит Антоније се упокојио на Светог Илију 02.08. 1997. Сахрањен је у порти манастира Троноше.
Године 1961. за старешину Пустиње постављен је дотадашњи игуман манастира Каоне Пахомије (Краљ). Игуман Пахомије је доста учинио на пошумљавању околине манастира а такође је кроз камен просекао пут до манастира Пустиње. Иначе, уски асфалтни пут је 1962. пробијен од села Поћута до Пустиње. Четири године по доласку, 1965. игуман Пахомије је предао по први пут од настанка управу Пустиње монашком сестринству.
У периоду од 1972-1976. обављени су конзерваторско-рестаураторски радови којима су архитектура Пустиње и њен живопис враћени у приличној мери у првобитно стање. Тада је кров манастирске цркве изворно препокривен клисом (дрвени, кровни покривач), припрата црепом. Фрескама је враћен првобитни сјај а обијањем малтера откривен оригиналан изглед фасада од сиге и ломљеног камена. Године 1986. за време управе епархијом шабачко-ваљевском од стране епископа Јована (Велимировића) подигнут је спратни конак са трпезаријом, просторијама за владику и келијама. Порта је ограђена каменим зидом са великом улазном капијом.
Неприступачност Пустиње учинила је да се многи верници ни до дан данас нису упознали са вредностима ове светиње и лепотом природе која је окружује. Јединствена и непоновљива српска песникиња Десанка Максимовић је приликом посете Пустињи 1992. записала у манастирској књизи: ,,Срећна сам што сам посетила ово Свето место. Како бих пошла на онај свет да овде нисам била и поклонила се иконама у овој светињи.“
Дугогодишњи игуман манастира Острог и некадашњи епископ диоклијски и нишки Епископ Јован(Пурић) је помогао изградњу манастирске капеле посвећене Светом Василију Острошком на западном ободу порте која је подигнута почетком прошле деценије.
Годинама унатрагу току је обнова ове светиње а то обухвата проширење пута који води ка манастиру, израда нове водоводне мреже за редовно снабдевање пијаћом водом, јер сам Господ је подарио природу манастиру Пустињи која је обдарује са два извора хладне питке воде. Извор ,,Млаковац“ удаљен је неких 300м западно од манастирске порте поред реке Јабланице и извор на самом улазу у порту са југоисточне стране над којим је трговац Радивоје Томић подигао чесму 1902.године.
Епископ ваљевски Господин Милутин (Кнежевић) који је рођен недалеко од ове светиње, примио Свету тајну Крштења управо у њој, узрастао поред ње, на празник Светог Саве Освећеног 18.12. 2010. године у Пустињи је замонашио свог духовног сина дипломираног теолога Московске духовне академије Александра (Мракића) давши му монашко име Силуан, који је 2016. изабран за Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске.
Такође благословом Владике Милутина, започела је обнова, замена шиндре храма Ваведења Пресвете Богородице месеца јула 2017. Стара конструкција је уклоњена, постављене су нове греде и патос од дасака и постављена је нова шиндра. Радови су обављени уз стручни надзор Завода за заштиту споменика културе Ваљево.
Манастир Пустиња у својој ризници чува драгоцене реликвије: богослужбене књиге и иконе из Русије, сасуде и стојеће крстове на Часној трпези, ручно израђене кивоте од светогорског кестена са честицама моштију Светих бесребреника Козме и Дамјана и Светог Теодора Тирона. Ту су похрањени делови одежде Светог Нектарија Егинског, Свете Катарине Синајске као и дрвени крст освећен на Гробу Господњем.
Пустиња је активан женски манастир. На челу сестринства је игуманија манастира мати Нина (Симић).
Нека је Слава Господу Богу за све!
Александар Павић, вероучитељ