,,Оно што је до сада за српски народ значила Студеница, Грачаница, Манастир Дечани, Морача, Богородица Љевишка, Крушедол, од данас па убудуће Лелић и Храм Светог оца Николаја Мирликијског и Светог оца Николаја Свесрпског и православног, биће једно ново такво средиште и извориште духовности…“
Митрополит Амфилохије
Лелић можемо назвати по речима Светог Аве Јустина другом духовном престоницом српског народа. Прва престоница је Рас, где се родио највећи Србин Свети Сава а Лелић друга престоница где се родио највећи Србин после Светог Саве, Свети Владика Николај.
Село Лелић се налази на североисточном крају Лесковачке висоравни, удаљено са јужне стране од града Ваљева 8км. До данас није познато како је Лелић добио име. По једној претпоставци у селу је живела старија, угледна жена по имену Лела и по њој би Лелић могао добити име. По другој, село је могло добити име од лелека, кукњаве, лелекања, због честог недостатка воде од суше, јер и само село Лелић спада у ред села са недовољним залихама воде. Трећа и највероватнија претпоставка је та да се за време друге Сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабендом 1738. нејач српска из правца Ужица, Пожеге кретала према Срему. Код Лелића су их Турци пресрели и поклали, оставивши иза себе пустош, због лелека ондашњег, преживелог народа село је добило име Лелић.
Подизање Цркве
,,Ја желим да заједно са мојим сељацима, Лелићанима, саградим цркву Богу на славу а целом народу на корист.“
Епископ охридски Николај
Сам Владика Николај долазећи често у родни Лелић говорио је: ,, Да је лепо када село има цркву, и како би било дивно да и Лелић има своју Цркву.“ Замисао, идеја Епископа Николаја је убрзо прихваћена. У јесен 1926. сељани Лелића са збора на челу са парохом Ћелијским оцем Војиславом Степановићем су послали молбу свом великом земљаку у Јужну Србију, у Охрид.
Није се дуго чекало на одговор који је гласио: ,,што год Пароху Ћелијском господину Војиславу Степановићу Ћелије
Пречасни Оче,
Молбу сељана Лелића, коју сте Ви први потписали, примио сам и у стању сам одговорити на исту тек сада , када сам успео да добијем одобрење од Његовог Преосвештенства Епископа Шабачког, да се може у Лелићу зидати црква-капела. Могу Вам следеће одговорити:
Да потпуно одобравам и похваљујем намеру Лелићана да саграде цркву у свом селу;
Да сходно молби примам се да од своје стране поднесем све новчане трошкове око зидања цркве са звонаром и живописања изнутра;
Да од сељана тражим само печење креча и потребну вучу свеколиког материјала;
Да бих рад био да се посао отпочне одмах по Васкрсу ове године; Молим Вас од моје стране:
Да сматрате ову ствар хитном;
Да сазовете што пре збор потписника ове молбе, те да изаберете извршни одбор од неколико лица, који ће настојавати да се посао врши како треба, према нашем плану, а нарочито који ће набављати буде требало и позивати народ да у своје време преноси потребни материјал;
Да настојавате, с најбољом вољом, да народ прими овај посао к срцу, и да га од срца радите;
Да објасните народу да ја не мислим да зидам неку своју цркву, нити само своју задужбину, нити да желим да се она зове по мом имену, него да ја желим да заједно са мојим сељанима, Лелићанима, саградим цркву Богу на славу а целом народу на корист. Тако, дакле, да отклоните још унапред сваку завист, која би се евентуално могла појавити при неправилном тумачењу мотива у овом подузећу.
1/14. априла 1927.год. О Охриду.
С Божјим благословом
Епископ охридски
Николај
Председник одбора за подизање цркве је био парох ћелијски Воја Степановић. Земљиште за будућу порту, Велимировића Луку поклонио је као први ктитор владичин отац Драгомир Велимировић. У помоћ су поред Лелићана притекли и житељи села Сушица, Стрмна Гора и Лесковице. План за подизање цркве није урађен, већ је Владика пренео план са цркве Пресвете Богородице Захумске (манастир Заум) задужбине војводе Гргура Бранковића на Охридском језеру која је подигнута 1361. године за време цара Уроша Нејаког. Подизање лелићке цркве је почело у мају 1927. Та и наредна 1928. су биле прилично сушне године када је у Лелићу ионако сиромашном водом наступила глад. Помоћ је стигла и са стране од пријатеља Владике.
Камен за цркву, касније тесан највише је вађен на имању Живана Давидовића, на месту званом Давидовића Лука. Цигла је набављана у Ваљеву а меки камен сига (бигар) је вађен на десној обали реке Градац, на месту Прскавац. Вода је довлачена воловским запрегама из Лекића језера у суседном селу Стрмна Гора. Владика Николај је по својој замисли изабрао и довео неимаре. То су били Спаса Костић са помоћникoм Костом Јанковићем из села Вевчани код Струге у Јужној Србији са још десет радника.
У припреми материјала, посебну тесању камена и резању сиге помагали су мајстори из Лелића и суседних села. После две године црква у Лелићу је била готова, у пролеће 1929.
Како је већ поменуто црква је подигнута по угледу на задужбину војводе Гргура. Централни део грађевине храма у Лелићу је квадратне основе са осмоугаоном куполом изнад, коју држе четири слободна носећа стуба. На источном делу је троделна олтарска апсида. У правцу запад-исток храм је дугачак 16,5м док је у правцу север-југ дужина 9,5м. Начин на који је сазидан је прилично необичан за ваљевски крај а то је комбинација сиге и опеке у српско-византијском стилу градње. Западна и јужна и врата, портали као и сокло су од тврдог гранитног камена. Зидне површине су рађене тако да је изнад каменог сокла постављен појас од шест редова опеке који је одвојен један од другог фугама, изнад кога се налази ред сиге а изнад овога реда је се налази поново појас од шест редова опеке. Горњи делови су обрађени наизменичним постављањем хоризонталних редова сиге који се смењују са два реда опеке. У горњим деловима храма , хоризонталном кровном венцу, куполи храма такође је уочљива декоративност фасада. На јужном и северном зиду сe налазе постављени прозорски отвори. Имајући у виду да је централни део грађевине квадратног облика, наос делује веома пространо.
По питању унутрашњег дела цркве, односно рада на иконостасу и фрескописа извори нам говоре да је то дело такође мајстора из Македоније односно Јужне Србије а то су били Крсто Николић и његов син Рафаило из села Лазаропоље у округу Дебра. Ово село је од старине насељено старим српским племеном Мијаци а средиште духовног живота на тим просторима је манастир Свети Јован Бигорски чији манастирски комплекс, односно црква поседује дрвени иконостас у дуборезу, без сумње један од најлепших у свету Православља, који су радили мајстори из племена Мијака од 1829-1835. Захваљујући таквим особинама Владика Николај се одлучио да мајсторе из овога краја упосли на на изради иконостаса и поред тога зоографисању цркве у Лелићу. Иконе су прво урађене у радионици ових уметника а такође и иконостасна преграда како се и помиње у Летопису цркве из 1939. од стране лелићког проте Ђорђа Колџића.
Марта 1930. мајстор Крсто и син му Рафаило долазе у Лелић да би живописали, олтарски простор, северни и јужни зид наоса а потом и сва четири носећа стуба цркве у Лелићу. Фреске су свакако урађене у стилу фрескописа у нашим старим манастирама широм Јужне Србије. Купола није осликана. Зидно сликарство цркве у Лелићу је занатски прилично вешто изведено. Ту треба поменути стојеће фигуре светитеља у првом реду јужног зида наоса. Ту су и стојеће фигуре са стубова. Највећи изазов је сцена Страшног суда, имајући у виду велику површину северног зида наоса на којој је сцена успешно представљена.
Према замисли епископа Николаја са градњом цркве требало је подићи звоник и трпезарију. За подизање звоника је поново ангажован мајстор Спаса Костић. Велики прилог који је износио 35000 динара је омогућио правник Радин пореклом из наших крајева, настањен у Америци. Звонара је подигнута исте године када је црква живописана а то је 1930.
Трпезарија се почиње зидати до саме звонаре 1929. године. Ктитор ове грађевине је Владика Николај који је платио сав потребни материјал и радну снагу. Године 1954. на трпезарији је захваљујући проти Живку Тодоровићу и народу лелићког краја подигнут спрат. Подизање овог дела трпезарије је било повезано са многим невољама које је стварала тадашња власт правећи проблеме проти Живку. Храброшћу протином и тадашњег црквеног одбора спрат је успешно подинут. Године 1992. на иницијативу тадашњег пароха у Лелићу оца Драгана Алексића подигнут је још један спрат на трпезарији цркве у Лелићу.
Две године после освећења цркве подигнута је на око 50м од северне стране цркве кућа за свештеника, 1931. Овај објекат је такође финансирао Владика Николај.
Данас је то музеј посвећен животу Светог Владике који садржи одређен број духовних и световних ствари које је Владика користио.
У два Балканска и Првом светском рату Србија је претрпела велике губитке у људству. Своје животе отаџбини су дали бројни житељи Лелића, Сушице, Горњих и Доњих Лесковица, Стрмне Горе и Богатића. Првобитна замисао је била да се подигне још једна мања црква у Лелићу са спомен плочама.
Широм Србије постојале су небројене спомен плоче и споменици са именима погинулих ратника. На ову идеју је дошао учитељ основне школе у Лелићу Бранимир Поповић, који је и урадио план спомен капеле, подигнуте 1933. на око 30м југоисточно од Цркве. Средства за капелу дале су породице погинулих јунака. Зидана је од камена, цигле и сиге. Зидање ове капеле је поверено мајстору Радомиру Андрићу из села Осладић. Свечано освећење је обављено исте 1933. од стране митрополита скопског Јосифа. Такође са јужне стране цркве подигнута је 1966. капела лелићке породице Недић која је тешко пострадала у Другом светском рату. Мајстор ове капеле је Вучко Радосављевић из Лелића по пројекту архитекте Драгомира Тадића из Ваљева.
Блаженопочивши епископ шабачковаљевски Јован, синовац Владике Николаја је 1988. изразио жељу да се на ктиторском гробљу 40м јужно од цркве сазида капела посвећена по његовим речима новом српском светитељу светом Николају српском.
Главни мајстор на подизању ове капеле као и претходне је био Вучко Радосављевић. Пројекат је урадио архитекта Владимир –Лале Спасојевић из Ваљева. Новац за подизање су дали епископ Јован, ваљевска и лелићка црквена општина као и бројни верници из земље и расејања. Посебно треба поменути господина Славка Стоковића из Америке коме је Владика Николај кумовао, његов прилог је износио 5000$. Освећење капеле породице Велимировић је обављено 25.03.1989 од стране епископа будимског Данила.
Владика Николај као што је познато упокојио се у Господу 18.03. 1956. После дужег низа година након Другод светског рата када је тадашња власт на било какво помињање Владике Николаја реаговала разним санкцијама, стекли су се милошћу Божијом услови да се мошти Владике пренесу из Либертвила (Libertyville, Illinois) у његов родни Лелић.
Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ од 14.03. 1991 решено је да се eксхумација моштију блаженоупокојеног епископа жичког Николаја (Велимировића) повери Његовом Преосвештенству топличком Митрофану, заменику Његовог Преосвештенства епископа средњезападноамеричког Фирмилијана, и да их , са осталим архијерејима из Сједињених Америчких Држава и Канаде, допрати из Либертивила у манастир Жичу, 4.маја 1991, а одатле у родно место Лелић.
Мошти Светог Владике су стигле у Београд 03.05.1991.
На Светој архијерејској литургији у храму Светог Саве, слово је одржао блаженопочивши патријарх српски господин Павле.
,,Владика Николај је цео свој живот провео са свешћу да је сарадник Божији… Данас Он одавде, упућује, опомиње, саветује и поручује…, рекао је патријарх Павле.
Дочек у Лелићу је био једном речју, величанствен. Црквена порта је била заиста мала да прими преко 18.000 људи. Свету архијерејску литургију су одржали Патријарх Павле, Митрополит црногорскоприморски Амфилохије, епископ жички Стефан, шумадијски Сава, будимски Данило, далматински Николај, нишки Иринеј, источноамерички Христофор, зворничкотузлански Василије, врањски Сава, славонски Лукијан, канадски Георгије, горњокарловачки Никанор, аустралијсконовозеландски Лонгин, западноамерички Хризостом, бачки Иринеј, британскоскандинавски Доситеј и топлички Митрофан, уз саслужење бројних свештеника, и монаха из манастира широм српских земаља. Пренос моштију Светог Владике је остао изузетно забележен и поштован у историји Српске цркве.
Године 1996. на иницијативу тадашњег епископа шабачковаљевског господина Лаврентија црква у Лелићу је претворена у мушки манастир. Братство манастира Каона на челу са игуманом Милутином (Кнежевићем) је преузело управу над манастиром у Лелићу који је постао метох манастира Каоне. Одлуком владике Лаврентија за старешину манастира Каона и Лелић је постављен игуман Милутин.
Дана 12.05.1996 Лелић је прослављао двоструки јубилеј. Први је био 40 година од упокојења Владике Николаја а други, пет година од преноса његових моштију из Америке у родни Лелић. Свечану архијерејску литургију уз присуство већег броја епископа, свештеника, свештеномонаха, ђакона и монаха је вршио блаженопочивши Патријарх Павле.
Пет година после овог догађаја, манастир Лелић је престао бити метох манастира Каоне. На Сретење 2001. за старешину светиње у Лелићу је постављен дотадашњи старешина манастира Троноше архимандрит Авакум (Ђукановић) који и данас обавља старешинство над манастиром.
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ у мају 2003. Владика Николај је проглашен за светитеља. Свечана канонизација је обављена 24.05. 2003 у Храму Светог Саве на Врачару.
Молитвама Светог Николаја Српског, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас грешне и спаси нас. Амин.
Александар Павић, вероучитељ