,, И за нас данашње Србе, важи светосавски аманет, да Цркве дижемо, да Богу истином служимо, да ради његове вечне истине и правде живимо.“ Ава Јустин Ћелијски
По речима епископа Атанасија Јевтића ,, Данас као и раније, као и сутра, Српски народ има и имаће у црквама и манастирима своје највеће благо, своје вечне небоземне бродове, да кроз тмине и лавиринте историје броди ка Незалазном Дану Христовог Царства.“
Свакако један од ових небоземних бродова како је владика Атанасије назвао је и Свето Архангелски манастир Ћелије.
Свети Манастир Ћелије, Храм Светих Архангела Михаила и Гаврила се налази на седам километара јужно од Ваљева, на левој обали брзе, непресушне и чисте реке Градац, у подручју села Лелић. Не може се поуздано рећи када је манастир настао. По неким истраживачима настанак Ћелија треба тражити у време Светог Краља Драгутина (1276-1282) који је после повлачења са престола владао северним деловима Србије као ,,Сремски краљ“ (1282-1316). У том периоду Свети Краљ је обнављао старе и подизао нове светиње Пустињу, Рачу, Троношу, Папраћу и многе друге.
Ако подизање Ћелија није било за време краља Драгутина, онда је морало бити за време владавине деспота Стефана Лазаревића (1402-1427). Током владавине овог владара забележен је свестрани духовни и привредни процват тадашње западне Србије, посебно Ваљева и околине, сам град Ваљево је средином XV века био седиште епископа а као црква служио је манастир Ћелије.
Претпоставља се да је Манастир Ћелије добио име по томе што је првобитна манастирска црква била мала као ,,келија“ а можда и по монашким ћелијама које су се налазиле у пећинама околних стена.
Први запис о Ћелијама налазимо у попису Смедеревског санџака из 1560. године, где се наводи манастир Богопоље крај села Лелића у ваљевској нахији. Мишљење је да је тај манастир идентичан са Ћелијама.
Током XVIII века Ћелије се помињу кроз записе и натписе као активан, жив манастир. У време аустријске владавине северном Србијом (1718-1739), Ћелије се помињу у писаном извору године 1720. Ћелијски духовник, игуман Данило Вукашиновић учествује крајем 1733. на договору српских првака у Београду. Поред њега учешћа су узели из ваљевске епархије, епископ ваљевски Доситеј Николић (1715-1738), кнезови Вук Исаковић и Јован Витковић који је 1735. са братом Јефтом обновио манастир Јовању. На овом сабору одлучено је да се прикупи 6000 форинти за трошкове изасланика који су претходне године одабрани како би у Бечу код цара Карла IV преговарали о повластицама које су Србима обећане пре Прве сеобе.
Даље, током XVIII века, налазимо нове записе о манастиру. Следећи је 1761. када је ћелијски архимандрит Арсеније бежао због немогућности плаћања глобе месном спахији у манастир Милешеву где је на Псалтиру записао своје невоље. Још већа патња српског народа и цркве настаје 1766. када је укинута Пећка патријаршија. Од тада су епископи у областима насељеним српским живљем углавном били Грци-фанариоти , клирици Цариградске патријаршије који су да би имали што бољи однос са турским властима прилично занемарили духовне потребе тадашње српске раје.
Године 1774. у манастиру Ћелије је рукоположен у чин свештеника Рафаило Нешковић, потоњи Хаџи Рувим, парох у селу Бабина Лука, са службом при цркви у селу Бранковина. Из записа на Номоканону из 1781. видимо да је те године старешина манастира Ћелије игуман Данило, са сабраћом Симеоном и Филимоном. Овај Номоканон је касније пренет у Народну библиотеку у Београду, да би 1941. изгорео у пожару.
Након Кочине крајине 1788. манастир је два пута страдао, доживевши судбину многих манастира и цркава у ваљевском крају. Исте године 1788. од стране Турака манастир је опљачкан. Иако су монаси сакрили књиге и остале драгоцености у оближњу пећину, оне су пронађене и понете ка Београду. Код села Паљува, догоди се да је коњ пролазивши испод кривог дрвета, закачио товар у коме су биле ћелијске књиге и остале драгоцености за гране.
Будући да Турци то нису приметили након неколико дана хришћани из села Врела су их пронашли и предали Хаџи Симеону, игуману ћелијском на његовом путу за Срем, за манастире Фенек и Раковац. Овај догађај игуман Хаџи Симеон је записао на књизи ,,Новаја Скрижал.“ Тада је изгорео само дрвени кров, међутим Ћелије су остале без књига, одежди и црквених сасуда, тако да се није могла обављати служба. Ове вредне ствари су враћене у Ћелије тек 1794.
Највеће страдање Српског народа у ваљевском крају се догодило почетком 1791. када је скадарски Махмуд паша Бушатлија потпомогнут од стране арнаута опљачкао и запалио 13 манастира и сеоских цркава у ваљевском крају. Тада су Ћелије поново страдале. После овог страдања манастир Ћелије је колико су то могућности дозвољавале убрзо поново донекле обновљен. У то време око 1800. старешина Ћелија је био игуман Филимон.
Кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин су посечени 23.01. 1804. Тело Илије Бирчанина је пренесено у Ћелије, сахрањено непосредно поред цркве, са северне стране где се и данас налази. У периоду од 1804-1813. у Ћелијама се налазила војна болница како нам сведочи Љубомир Љуба Павловић у свом делу из 1907. ,, Колубара и Подгорина.“ Манастирски конаци, све споредне зграде садржавале су кревете са болеснима, рањенима. Дужност главног видара-лекара је обављао Ђорђе Јездић звани Топал из села Бранговић које се налази преко реке Градац. Љуба Павловић даље наводи за Ђорђа-Топала и његовог сина Нинка да су кроз цео свој живот чинили добра другима без икакве материјалне користи за себе.
Године 1810. манастир је поново страдао. Турци су на три места прешли Дрину и то код Зворника, Лознице и Црне Баре. Турска војска која је кренула од Зворника је по ваљевском крају палила села и цркве . Том приликом је срушено кубе ћелијске цркве, кров од шиндре је сасвим изгорео а такође и иконостас је потпуно страдао у пожару. Наредне 1811. манастирска црква је обновљена. Подигнуто је ново оштро кубе у јерменском стилу а такође је дозидана припрата која и данас чини главни део ћелијске цркве. Обновитељи су били богатији житељи Ваљева, пореклом Јермени.
Ово кубе је 1936. преправљено, тада је настао данашњи изглед кубета ћелијске цркве, уопште у архитектонском погледу црква манастира Ћелије је издужени правоугаоник с куполом и тромпама (угаоне нише преко којих се врши прелаз из квадратне основе у тамбур са куполом). Обнова Ћелија се наставила до 1813. до пропасти устанка.
Те 1813. у октобру поједини монаси Ћелија су се пред турском одмаздом склонили у Срем. У манастиру је остао игуман Филимон са јеромонахом Рувимом и синовцем Ђорђем као манастирским ђаком. Старешина Филимон је наредне 1814. страдао, будући да га је синовац Ђорђе због новца убио и опљачкао. Након тога Рувим је на кратко постао старешина, јер је почетком 1815. за старешину Ћелија дошао игуман Дионисије из Боговађе. За време старешинства игумана Дионисија од 1815. до 1837. манастир Ћелије је доживео велики материјални али и духовни узлет. Започета је обнова порушених зграда а такође и њихово дограђивање, проширење, повраћај разграбљеног манастирског имања. Године 1816. почео је да се ради нови ћелијски иконостас. Њега је урадио Јеремија Михајловић из села Бајевца, унук Николаја, старијег брата Хаџи Рувима. Иконе су плаћене од стране верника из парохије Ћелијске. Свете двери су дар Јована Станковића из Драчића, престона икона Спаситеља од Стефана Игњатовића из Бранговића, док је икона Пресвете Богородице дар од Митра Јеличића из Ковачица. Двери и ове две иконе су сачуване до данас. Поред ових икона сачувана је икона Сабора Светих Архангела дело Петра Николајевића Молера из 1798. Остале иконе су такође дело Јеремије Михајловића. Захваљујући игуману Дионисију у Ваљеву је 1816. подигнута капела у близини куће господара Јеврема Обреновића, на крају данашњег Тешњара. Та капела данас не постоји. До 1820. црква Ћелија је добила све потребне црквене ствари и богослужбене књиге.
Године 1830. у манастиру Ћелије основана је школа за села јужно од Ваљева. Заједно са школом у Ваљеву и Бранковини ова школа је била најстарија школа ваљевског краја. Имала је интернатски начин живота. Ђаци нису одлазили кући сваки дан него су се у школи хранили и боравили. Родитељи су доносили намирнице које су се ту спремале. Недељом и празницима је доношена преобука. Број ученика је био ограничен, из сваког села по неколико.
Допринос ове школе у просвећивању народа ваљевског краја је немерљив. У овој школи је научио своја прва знања Свети Владика Николај Велимировић. Школа у манастиру је затворена на самом крају XIX века. Претпоставља се да су од ове школе настале нове три и то у селима Лелић, Лесковице и Драчић.
Неколико година касније, тачније 1837. једним решењем манастир Ћелије је претворен у парохијску цркву. Вреди поменути неке од пароха ћелијских у то време. Свакако Андрија Јовановић од 1874-1893. затим Прота Јефта Поповић Кувеља од 1893-1903. његов син Василије Поповић од 1903-1923. Последњи парох ћелијски пред враћање Ћелија у статус манастира је Војислав Степановић од 1924-1929. који је након управе у Ћелијама прешао у новоподигнуту цркву Светог Николе у селу Лелић. Одлуком Светог Архијерејског сабора Ћелије су поново постале манастир 1928. Ову одлуку је спровео духовни суд епархије шабачке који је наредио монахињи Аполинарији Јокић из манастира Троноша да са својим сестринством пређе у манастир Ћелије и ту прими управу. Након ње настојатељица Ћелија од 1933-1935. је била Атанасија (Лацковић). Монахиња Серафима (Цвејић) је кратко 1935. била на управи Ћелија јер је те године актом епископа шабачког Михаила манастир Ћелије претворен у мушки манастир. Јеромонах Серафим (Мандић) је 1935. прихватио управу задржавши се на том месту као ћелијски старешина до 1949. Како је већ поменуто за време игумана Серафима старо кубе на цркви у Ћелијама је замењено новим које и данас постоји. Године 1940. у недељу након Преображења епископ Жички Николај (Велимировић) је служио у Ћелијама Свету архијерејску Литургију. Том приликом је Свети Владика рекао следеће речи: ,,Доћи ће време када ће цивилизација и култура европска, стара и садашња престати. Доћи ће изопачена људска култура и изопачене људске душе.“Свакако да је Владика Николај тада предсказао данашње време и свет који се све више одвојио од Христа.
Манастир Ћелије без већих страдања је преживео период Другог светског рата али у малом броју монаха и великој материјалној оскудици. Нови период у манастирском животу настаје почетком 1946. када монахиња Сара (Ђукетић) тадашња настојатељица манастира Љубостиња код Трстеника тражи пријем са својим сестрама у шабачко-ваљевску епархију. Добивши дозволу од епископа Симеона (Станковића) сестринство долази у Ћелије на Света Три Јерарха 1946. затекавши манастирску цркву у прилично у лошем стању а од здања само конак који је био склон паду. Тада је почео тешки, обновитељски али и плодоносни живот у Ћелијама.
Мати Сара је настојала на томе да се у манастиру обављају свакодневна богослужења тако да су се молитва и рад непрекидно смењивали.
Године 1948. у мају месецу Мати Сара је послом провела неколико дана у Београду. Том приликом је код зграде Патријаршије срела оца Јустина (Поповића) великог теолога и духовника наше цркве. После краћег разговора Мати га је позвала да дође у манастир Ћелије. Отац Јустин прихвативши позив долази у Ћелије отворивши тиме нову страницу у историји манастира Ћелије а свакако и у савременој историји Српске цркве. По речима Владике Атанасија (Јевтића) манастир Ћелије не би био оно што је данас да није било Оца Јустина. Јер, Ава Јустин је био глас вапијућег у пустињи. Непрекидан подвиг, непрекидна молитва за све у свакодневним богослужењима, рад на обнављању и проширењу Ћелија. Све ово је допринело томе да Ћелије постану велико место духовности у свету Православља уопште.
Отац Јустин је рођен на Благовести 1894. у Врању, добивши на крштењу име Благоје. Као дечак одлазио је често у манастир Светог Прохора Пчињског где је био сведок исцелења његове мајке Анастасије од тешке болести. Жедан богопознања, имајући са собом Јеванђеље уписује деветоразредну богословију Светог Саве у Београду коју завршава 1914. У Првом светском рату служио је у ђачкој чети болничара са којом се као и цела српска војска повлачи према Албанији. У Скадру на дан Светог Василија Великог 1916. прима монашки чин, узевши име Светог Јустина Мученика и Философа. Убрзо након монашења са групом млађих богослова бива послан у Петроград на богословске студије, да би 1917. прешао у Оксфорд. По завршетку рата враћа се у Србију поставши суплент богословије у Сремским Карловцима. Отац Јустин је ту провео неколико година да би 1925. отишао на универзитет у Атини, где је следеће 1926. одбранио докторски рад из православног светоотачког богословља на тему ,,Проблем личности и познања по Светом Макарију Египатском“ на грчком језику.
Вративши се у Сремске Карловце на место професора почиње уређивати часопис ,,Хришћански живот.“ Кратко време потом је провео у богословији у Призрену. Затим 1932. проводи време у мисији у Чехословачкој. Те исте године одлази на место предавача богословије у Битољу, у јужној Вардарској Србији.
Овде је Ава написао први том своје Догматике. Згог изузетног познавања ове и осталих области Теологије изабран је 1934. за доцента на Богословском факултету у Београду за предмете Догматика и Упоредно богословље. Наредне године објавио је други том своје Догматике. Неколико година касније, тачније 1938. отац Јустин је учествовао у оснивању Српског философског друштва. Као професор на Богословском факултету остаје до завршетка рата да би тада са групом колега-професора био отпуштен са Београдског Универзитета јер је био неподобан новим, богоборним, властима. Кратко време је провео у затвору да би потом боравио по манастирима (Каленић, Суково, Раваница, Овчар бања). Како је већ поменуто 1948. је дошао у манастир Ћелије. Године 1957. Игуманија Сара са дванаест сестара одлази у манастир Копорин. Управа манастира преузима мати Атанасија а кратко време након ње монахиња Јустина. После ње 1962. управу манастира прима дотадашња ћелијска монахиња Гликерија (Јањић) која и данас води ову велику Православну светињу. Енергична и способна Мати Гликерија је заједно са Авом Јустином овај манастир уздигла у расадник женског монаштва. Токо њене управе 1963; подигнут је са северне стране манастирски конак у српско-византијском стилу са капелом посвећеном Светом Јовану Златоусту. Од 1966. године сестринство манастира Ћелије захваљујући монахињи Антонини (Јањић) се бави иконописом. Монахиња Антонина је провела годину дана у Атини изучавајући византијску иконографију-технику сликања. По повратку у Ћелије то искуство преноси другим сестрама. Манастир Ћелије је 1970; започео своју богату, дугогодишњу издавачку делатност штампањем првог издања ,,Акатист Покрову Пресвете Богородице.“ Уочи упокојења оца Јустина, године 1978; подигнута је народна трпезарија.
Отац Јустин се у Ћелијама упокојио на Благовести 1979. на исти празник када је и дошао на овај свет.
Поред свакодневне молитве, богослужења, рада у манастиру свакако да је непроцењиво дело, оставштина за све хришћанске, православне нараштаје превођење, писање, састављање ,,Житија Светих“ у дванаест томова. Поред ,,Житија“ треба поменути од оца Јустина остала дела: О прогресу у воденици смрти, Битољ 1933; Основно богословље, Београд 1940; Достојевски о Европи и словенству, Београд 1940; Светосавље као философија живота, Минхен 1953; Философске урвине, Минхен 1957;
Истина о СПЦ у комунистичкој Југославији 1960; Живот Светог Саве и Светог Симеона, Минхен 1962; Човек и Богочовек, (на грчком језику) Атина 1969; Православна црква и Екуменизам, Солун 1974 (издање манастира Хиландара), Божанствене Литургије, Београд 1978; Догматика трећи део, Београд 1978; Тумачење Светог Јеванђеља по Матеју, Београд 1978; На Богочовечанском путу, Београд 1980; Тумачење посланица Светог Јована Богослова, Београд 1982; Тумачење посланица Светог Апостола Павла, Београд 1983; Пут Богопознања, Београд 1987; Тумачење Светог Јеванђеља по Јовану, Београд 1989;
Живот Оца Јустина у манастиру Ћелијама показује један изузетно плодоносан , свети живот испуњен Духом Светим. По упокојењу Оца Јустина, четири године касније 1983; дозидан је спрат на манастирском конаку. Деценију касније, тачније 1997; комплекс манастира Ћелије је украшен зидом око целе површине. По аманету оца Јустина, године 2007; започета је градња цркве са три олтара посвећених Светом Сави, Светом Јустину Философу и Светој Марији Египћанки.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном априлско-мајском заседању 2010. је канонизовао и возгласио Преподобног Јустина Ћелијског за светитеља Православне Цркве Христове. Свечани чин канонизације извршен је на Светој Архијерејској Литургији у недељу 02.05. 2010 у храму Светог Саве на Врачару. Дан обележавања, прослављања Светог Аве Јустина је 14.06. када Света Православна Црква прославља Светог Јустина Философа и Мученика по коме је Свети Ава Јустин добио своје монашко име. На 120-годишњицу рођења и 35 година од блаженог упокојења Аве Јустина, 14.06.2014; извршено је по благослову Епископа Ваљевског господина Милутина вађење из гроба, умивање, полагање у нови кивот и преношење светих моштију оца Јустина у цркву Светих Архангела манастира Ћелије. Његове нетрулежне мошти се налазе на јужној страни цркве у Ћелијама.
Свети Аво Јустине заједно са Свима Светима моли Бога за нас!
Александар Павић, вероучитељ