Патријарх Порфирије: Овде сабрани, јесмо деца Светог Владике Николаја
Датум преноса моштију Светог Владике Николаја, 3. мај, ове године у манастиру Лелић био је дан једне од највећих духовних свечаности у новије доба. Литургијско сабрање је предводио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслуживање Високопреосвећених Митрополита врањског г. Пахомија, шумадијског г. Јована, рашко- призренског г. Теодосија, тимочког г. Илариона, нишког г. Арсенија, будимљанско- никшићког г. Методија, Архиепископа горњокарловачког г. Герасима и Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког г. Кирила, осечкопољског и барањског г. Херувима, шабачког г. Јеротеја, ремезијанског г. Стефана, старешине Подворја Српске Патријаршије у Москви, мохачког г. Дамаскина, топличког г. Петра, јенопољског г. Никона и домаћина Епископа ваљевског г. Исихија, као и молитвено присуство Митрополита зворничко- тузланског г. Фотија. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха, уз појање певнице и Хора свештеника, богослова и полазника Школе црквеног појања Епархије ваљевске под управом протојереја Бранка Чолића, управника и предавача школе. Након Свете Литургије, преломљен је славски колач. Овогодишњи домаћин ктиторске славе у манастиру Лелић био је истакнути музички уметник Дејан Петровић. Свечаност је крунисана освећењем Дома Светог Владике Николаја, уручивањем признања свима који су помогли ово богоугодно дело и уметничким програмом инспирисаним делима Владике Николаја и српском традицијом
Нико као он није беседио под гором, ни писао о Богу и људима, идејом Свечовека просветио словенски свет. Изнад истока и запада у Небеској Литургији зборио са Светим Савом и сабирао своје каткад заблуделе Србе. Народ коме се сваком метанијом и исписаним редом давао, у ком је Божјим промислом поникао, а (не)вољом његових богоборних вођа прогнан и из колективног памћења истргнут. Вратио му се потребнији, чини се, него икада пре. У његов Лелић, из ког је у освит двадесетог века кренуо на пут који ће га одвести у освајање знања и највиших академских титула на угледним европским универзитетима и служење српском народу у земљи и ван њених оквира. Ове 2026. године, у манастиру Лелић, задужбини којом је са родитељима Катарином и Драгомиром утиснуо најтрајнији печат љубави према завичају, празник Светог Владика Николаја сабрао је благоверни народ са разних страна до којих је допрла његова архипастирска поука.
Ове 2026. од повратка је 35 година баш колико је протекло од његове земаљске кончине до тренутка у ком ће из Либертивила (САД) његове свете мошти „полетети“ ка отаџбини. Да остану као утеха и надахнуће заувек… У литургијској проповеди Патријарх Порфирије је подсетио на казивања о томе да је Свети Сава засадио дубок корен православне вере у нашем народу, те да су онда многи преподобни, свети, мученици, јерарси, знани и незнани из нашег народа, не само чували ту веру и умножавали је, њоме живели и остављали плодове духовне којима се данас хранимо. Један од оних кога сматрају највећим после Светог Саве јесте Свети Владика Николај, који нас је данас сабрао у Лелићу, казао је српски првојерарх.
Говорећи о јеванђељском одломку Недеље раслабљеног (Јн 5, 1- 15) о Бањи Витезди у којој је мноштво болесника чекало исцељење уласком у воду, једном годишње узбуркану анђеоском силом. Међу њима је, указао је Патријарх Порфирије, човек који је 38 година услед сагрешења болестан и телесно и духовно, немоћан и без снаге да сам уђе у воду. Господ га види и препознаје у њему истрајност и веру да може бити исцељен упркос томе што „нема човека“ услед наглашеног егоизма код људи, односно одсуства осећаја за невољу ближњег.
– Често немамо човека који ће да нас разуме. Нема некога на чије раме можемо да положимо своју муку, своју душу, своју главу… Ми се често питамо зашто нема помоћи ни од кога, а не питамо се нисмо ли својим поступцима и односом према ближњима заслужили да нико на нас не обраћа пажњу- поучио је Патријарх Порфирије на примеру страдалника у Бањи Витезди о животној ситуацији која се сваком човеку може учинити безнадежном, када нема ослонца међу ближњима. Али, када нас сви оставе, ако имамо наде и вере- има човека, Богочовека и угодника Божјих, који нам помажу и исцељују нас, истакао је проповедник поткрепивши своје речи примером Светог Владике Николаја, у коме су били спојени молитве и мисли, међусобно далеке идеологије и вера обичног народа са академским теолошким учењем. Светитеља, чији је повратак из далеког света његов родни крај учинио Бањом Витездом.
– Ми данас, дошавши овде, као овај 38 година болесни (Јн 5, 1- 15) и ми болесни од грехова својих, од страсти, мржње, зловоље и нетрпељивости међусобне, препознајући љубав Светог Владике Николаја према Богу и свом народу, молећи се заједно са њим у овој Бањи Витезди увек будемо исцељивани. То можемо, ако хоћемо. То можемо, ако имамо вере, наде и љубави. Чињеница да смо овде сабрани показује да јесмо деца Светог Владике Николаја, деца Светог Саве и самим тим Црква Христова и народ Божји- поручио је Патријарх Порфирије, уз молитву Светом Владици Николају да помогне да увек имамо љубави како бисмо, заједно са светитељима, увек славили Тројичног Бога.
Након благосиљања славских дарова и ломљења славског колача, Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије је упутио благодарје Патријарху Порфирију, браћи архијерејима и саслужитељима, као и свима који су умножили свечарску радост лелићког братства и свих његових епархиота. Говорећи о дару Светог Владике Николаја и његових благочестивих родитеља, манастиру Лелић, Владика Исихије је навео да су они најбоље парче земље са љубављу обрађивали, а потом га принели својој Цркви, изградивши на њему светињу у којој се данас молитвено сабирамо. Оно што је била њихова очевина, постало је наша духовна домовина, казао је ваљевски архијереј.
- Када корачамо овом портом, ми газимо стопама којима је Свети Владика Николај ходио, али и стопама којима се успињао ка Господу. Сваки део ове лелићке земље натопљен је молитвом и благословом онога који нас је учио и учи како се воли Бог и како се служи народу. Дарујући ово имање Цркви, он није само дао земљу- он нам је отворио капију кроз коју се улази у вечност. Ова земља, браћо и сестре, добила је свој пуни сјај и свој небески печат пре тачно 35 година. Сећамо се оног благословеног дана, велике молитве и тихе чежње, када су се мошти Златоустог Владике вратиле из туђине у његов вољени Лелић. Пре три и по деценије круг се затворио- Свети Владика Николај се вратио тамо где је први пут угледао сунце да ту чека и опште васкрсење. Тај пренос моштију није био само физички повратак „једног тела“. Био је то духовни васкрс наше Србије. Његов повратак био је знак да Бог не заборавља своје верне и да се свака суза у изгнанству претвара у небески бисер. Он није дошао овде да почива, већ да нас буди- део је надахнутог и дубоко емотивног славословља Владике Исихија у част духовног горостаса Српске Цркве и васцелог православља.
Музеј Светог Владике Николаја, који је лелићка обитељ, предвођена игуманом Георгијем, уз помоћ бројних приложника подигла надомак манастира, биће место у коме ће се у част Лелићког Златоуста окупљати на семинарима и трибинама, као и дом свему што му је током живота припадало. Градњом овог монументалног здања, остварен је задужбинарски завет Владике Николаја српском народу, који је он сам безброј пута посведочио, приносећи Господу и свом роду све што му је на духовну корист и опстанак, подсетио је Владика Исихије на добра дела Лелићког Златоуста чињена у добру и злу, која изнова надахњују њихове баштинике.
За трудољубље при чињењу овог богоугодног дела, старешину манастира Лелић оца Георгија Патријарх Порфирије је одликовао чином архимандрита, док су од Владике Исихија Патријарх Порфирије и отац Георгије овенчани Орденом Светог Владике Николаја. За заслуге за изградњу музеја Архипастирске грамате добили су велики добротвори: Предраг Јовановић, Саша Крстић, Невена Лазић, Немања Матић, Горан Омеровић, Саша Павловић, Милутин Перуновић, Маја Самарџић и Петроније Тејић. Више добротвора добило је захвалнице у знак благодарја на њиховој на делу исказаној љубави. Служашчи архијереји даривани су панагијама- репликама панагије Светог Владике Николаја.
Лепота свечаности је умножена наступом Дејана Петровића и његовог оркестра, угледног фрулаша Александра Гашића, који је своје умеће на народном српском инструменту показао засвиравши на фрули која је припадала Владици Николају и којом је он одушевио свет. Сплетом песама са Косова и Метохије представио се проф. Марко Томић из Ваљева са својом пратњом.
Прослави празника Лелићког Златоуста присуствовали су министар без портфеља у Влади Србије и председник посланичке групе пријатељства са Руском Федерацијом Ненад Поповић, представници Војске Србије и Полицијске управе и других државних и градских институција, пријатељи манастира Лелић и верни народ из различитих крајева Србије, околних земаља и дијаспоре.
По завршетку свечаности у Лелићу, Патријарх Порфирије посетио је манастир Ћелије и поклонио се моштима Преподобног Оца Јустина Ћелијског, савременика и сатрудника Светог Владике Николаја, од кога је потекао први глас о њему као равноапостолном проповеднику вере Христове у ондашњој Србији.
Ј. Ј.
