Епископ Исихије: Душа једног човека је вреднија од читаве васељене
У недељу 26. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије је предводио литургијско сабрање у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева и појање певнице, као и молитвено присуство великог броја верника, од којих су многи примили Свету тајну причешћа
Данашња јеванђељска перикопа о неразумном богаташу (Лк 12, 16- 21) уколико се не слуша пажљиво може произвести разумевање код слушаоца, које собом повлачи и слично понашање у ситуацији нарастања материјалног богатства, скренуо је пажњу Владика Исихије у литургијској проповеди заснованој на причи коју Господ Христос казује Својим ученицима. Да би се избегла замка површног расуђивања, Спаситељ нас учи како да дубље разумемо ствари овог света, односно како да поставимо однос према свету, ближњима и, изнад свега, однос према Богу, дајући нам изобилно дарове не би ли нас умудрио да остваримо живот у славу Бога- богатили се у Богу, како стоји у завршним речима одломка, истакао је проповедник.
– Свако од нас може да сматра да је тај богаташ, јер род који смо ми добили, добивши људску природу, а пре тога живот и постојање, су немерљиви дарови. Иако нама то можда не изгледа тако, они су много већи него што су дарови овог богаташа… Знамо да је душа једног човека вреднија од читаве васељене. Ми добијамо дарове и Бог даје да се ти дарови оплоде и умноже, али даје искључиво када ми то прихватимо као дарове и радимо на њима, јер Бог нас је створио не само да уживамо у плодовима Његове творевине, већ и да заједно са Њим делујемо- објаснио је Владика Исихије датост и задатост човека, призвање на синергију са Господом током земаљског постојања.
Ниједан посао који човек обавља часно и поштено није недостојан, напоменуо је ваљевски архипастир. Осим извора егзистенције појединца и ближњих му, посао је и сарадња са Богом- начин да испунимо себе, будемо делатни и прослављамо Бога. Богаташ из јеванђељске приче је умножио дарове, њива му је родила и он размишља како да сагради нову житницу, сабере имање, видећи у њему радост и сигурност за године које долазе. Међутим, у претходно прочитаној Посланици Светог апостола Павла (Ефесцима 5, 8- 19) дато је упутство да чинимо дела угодна Господу, да се не ограничавамо на телесна уживања, поучио је Владика Исихије о опасностима удаљавања пред којима се може наћи човек услед своје пале природе.
– Заборављамо на духовне вредности, на дела љубави, већ се задовољавамо оним што мислимо да смо ми произвели. Наравно, ми који имамо ума, ако га иоле користимо, трудимо се да принесемо себе Господу. Да поред тих малих уживања и подмиривања истинских потреба, већи део, оно што претекне, да приносимо Господу. Најразумније би било да све приносимо Господу, а од тога као дар узмемо оно мало што је нама потребно. То се чини на Литургији, где ми “сами себе и сав живот свој Христу Богу предајемо”. Долазимо и оно што Му приносимо, новац који дајемо за живот Цркве и помажући онима који су потребити је приношење које радује Господа, што освећује све који учествују у том делу, било да су они који дају или примају- објаснио је Владика Исихије значај нашег приноса Господу, као благодарје Њему Који је Себе принео да би нас спасао, благосиљајући своје епархиоте да се увек окупљају на приношење жртве хвале у храмовима Божјим.
На крају Свете Литургије Владика Исихије је благословио причаснике, којих је било у великом броју, пожелевши благословен дан Господњи- недељу, у којој прослављамо Васкрсење Господње, које је центар нашег живота и дар којем тежимо.
– Сваку Литургију служи Сам Господ Исус Христос и само Њему саслужују свештеници и верни народ. Управо на Литургији се остварује тајна будућег века. На тајанствени и несхватљиви начин ми на Литургији живимо на небу. Сваком колико се труди, Господ открива колико смо на небесима. Ми на Литургији све делимо и приносимо Господу колико можемо. Када год учинимо добро дело и дамо неки поклон, ми Господу поклањамо- закључио је Владика Исихије своје литургијско слово 26. недеље по Духовима, уз позив сабранима да држе Божићни пост, јер то је период у години у коме се уздржавамо и чинимо подвиг на који нас Црква призива.
Ј. Ј.
