Благословом Преподобног Оца Јустина, који је име манастира Ћелије прославио широм православног света, сестринство ове обитељи годинама у славу Божју ствара и умножава се. Благочестиве хришћанке из дана у дан долазе и свој труд прилажу светињи, а неке од њих одлучују се да у црноризачком подвигу наставе служење. На празник Светог мученика Нестора, 9. новембра лета Господњег 2024., након васкршњег бденија у параклису Светог Јована Златоуста, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије у чин расе и камилавке замонашио је искушеницу Споменку Милошевић, вишегодишњу помоћницу манастира Ћелије. На предлог игуманије, високопреподобне мати Гликерије, Владика Исихије дао је новој чланици обитељи име Антуса по Светој Антуси Цариградској, које је носила и блаженопочивша мати Антуса, мајка мати Гликерије и блаженопочивше Антонине. Обраћајући се сестрама, Владика Исихије је рекао да је монашки живот- јеванђељски живот, подсетивши да се он састоји од обећања Христу, које даје кандидат да ће да живи у благочешћу и послушању духовној мајци и Цркви, у смиреноумљу, девствености и животу без личне имовине. Такође, указао је он, то су завети које дајемо и на Светом крштењу, а монашење је обновљење тог завета и ступање на јеванђељски и мученички пут.
- Неко је добио призив од Бога да живот проводи још верније, са још више снаге и одрицања, али и задобијања многобројних плодова. Није циљ у монаштву да се одричемо, већ да одбацујемо оно што је штетно, чак и оно што је корисно, а сувишно, и да у таквој целомудрености живимо хришћански живот као сви хришћани који га живе од срца и љубави на изричитији начин. Поред одрицања и великих лишавања, монах и монахиња добијају радост, испуњење срца и то је показатељ да смо на правом путу. Нико не може да ступи у монаштво, ако нема призив и благодат Господа- објаснио је Владика Исихије смисао Свете тајне монашког завета, наизглед тешког, али за човека који служи с љубављу то је „јарам благи и бреме лако“.
– Црква каже да су анђели узори за монахе, да буду слични њима у свом служењу, а да буду узори верном народу како да живи. Да нас монаси и монахиње надахњују да свој мали подвиг чинимо у смирењу и од тога и ми добијамо благодат. Сви добијамо исту благодат, живимо са истом љубављу према ближњима и према Христу. Сви се подвизавамо да ту љубав умножавамо, да она постане део нашег живота, продре у наше срце и да нас води ка Царству Божјем- поручио је Владика Исихије и честитао мати Антуси, благосиљајући је да се спасава у анђеоском образу.
Мати Антуса родом је из села Стрмна Гора надомак Лелића, те је њен одабир да као монахиња служи у манастиру Ћелије својеврстан наставак пута мати Екатерине Велимировић (крштено, Катарине), мајке Светог Владике Николаја, која је, надахнута славним сином, и сама примила монашки постриг и део живота у њему служила Господу.
Ј. Ј.
