Првих 55 година пастирске службе протојереја-ставрофора Миахила Павловића

Последњег дана месеца августа, ове, 2024. године, навршило се педесет пет година свештеничке службе умировљеног протојереја-ставрофора Михаила Павловића, угледног ваљевског пастира и рачуноиспитача Епархије ваљевске. Током активне службе променио је три парохије, обављао одговорне и важне функције, неговао добре односе са браћом свештеницима, а у народу остао упамћен као трпељив, благ, очински настројен и духовит. Одликован је и Орденом Светог Владике Николаја.

„Родио сам се 1947. године у Осечини, у породици која је бројала петнаест чланова… Нико није радио у неком од предузећа, живели смо од пољопривреде, веома скромно… Било је то тешко време. Зими смо носили опанке, лети ишли боси. Не сећам се да сам имао капут, него сам носио џемпер који ми је мајка исплела… Иако су владали сиромаштво, глад, немаштина, псовка се никад није могла чути у нашој кући, свако од чланова породице је морао да зна Молитву Господњу и сви смо се суботом увече молили Богу. Пошто сам био најмлађи, памтим да је тада очева рука била на мојој глави… Знало се ко шта ради, све је било у хармонији и складу“, сећа се отац Михаило свог детињства. Прво су родитељи планирали да га упишу у војну школу јер је била бесплатна. Како је био неухрањен, имао је мање од 52 килограма, колика је била доња граница за пријем у ову школу, уписао је Призренску богословију, али је завршио Карловачку. У време када је он кретао у средњу школу, радиле су само Београдска и Призренска богословија, а како је било много кандидата из тадашње Епархије шабачко-ваљевске, којој је и прота припадао, морао је да крене пут Призрена. Иако воли тај град, ипак му није остао у лепом сећању. „Арнаути (Шиптари) су тукли и мучили богослове“, сведочи отац Михаило, који се после две године проведене у Призрену, пребацио у Карловачку богословију која је тада поново отворена. Матурирао је 1967. године, и после војске коју је служио у Пећи, оженио се Радмилом Гајић из Оглађеновца 1969. године. По женидби, рукоположен је у чин ђакона на Велику Госпојину исте године, а већ 31. августа у чин свештеника. Како је тада било више упражњених парохија, тадашњи Владика шабачко-ваљевски г. Јован (Велимировић), поставио је оца Михаила на Боринску парохију, која је обухватала Мали Зворник, Радаљ, Горњу и Доњу Борину. Пешачио је некад и по 30 км дневно, пошто није имао ни бициклу, ни ауто.

Занимљиво је и да је праксу служио у Манастиру Каона, где је упознао тадашњег искушеника Михаила, потоњег Владику Милутина. „Он је мени тад љубио руку, а после сам ја њему кад је постао Владика“, каже отац Миахило. Након нешто више од једанаест година проведених у Борини, дошао је на Недељичку парохију, која је обухватала Горње и Доње Недељице,  Брезјак и Корениту. Ту је провео петнаест година и видео колико је та земља благословена природним богатствима и колико је као таква насушна, важна да се сачува од експлоатације, уништавања биљне и животињске флоре и фауне. Имао је више искушења, као и сваки свештеник, али ситуација у којој је схватио колико је свештенички крст тежак, била је та када је исповедао једну баку на самрти. Никако није могла да умре, њено тело се распадало, кожа и месо су отпадали са прстију, али глас ју је служио. Била је угледна у селу, односно сви су о њој имали лепо мишљење, но, она је крила страшну тајну. Ванбрачно је затруднела као девојка и како је било срамотно родити на тај начин дете, она се потпасивала, стезала стомак да нико не би открио да је носећа. Родила је мртву бебу коју је закопала у шуми. Тај грех, за који нико није знао до Бога, мучио ју је. Чинило јој се да стално чује гласове свог детета. Све то испричала је на исповести оцу Михаилу. Упокојила се наредног јутра, Бог се смиловао на њу, додаје отац Михаило.

„Као свештенику, најлепше ми је било у првој парохији, јер прва љубав заборава нема. Али, најлепше време је било док сам био рачуноиспитач. Тад сам упознао све свештенике и парохије Епархије ваљевске и лепо сам се слагао са протом Живојином Петровићем и архимандритом Петром, који је био у почетку са нама, док није отишао у Аустралију“. На питање зашто је дошао у Ваљево, а не у Лозницу или Шабац који су били ближи Недељичкој парохији, отац Михаило каже да је волео Ваљево јер је био најчистији град, а и тадашњи намесник прота Стојадин Павловић га је предложио Епископу Лаврентију. У град на Колубари је дошао 1995. године и готово да нема послушања које није обављао. Поред рачуноиспитача, једно време је био и старешина Покровске цркве, намесник ваљевски, духовник Кола српских сестара, радио је аналитику, која је подразумевала стање робе у Епархијском магацину. Одликован је и Орденом Светог Владике Николаја на слави Кола српских сестара 01. августа 2021. године. Тада је орден примио и отац Живојин Петровић. Тако је Епископ ваљевски Исихије испунио жељу свог претходника – Епископа Милутина, да за ревносно служење награди проте Живојина и Михаила. „Свети Николај је кроз цео свој живот носио у срцу васкрслог Христа, па зато је и прослављен и постао свима нама молитвеник и заштитник пред престолом Господа“, рекао је тада на здравици отац Михаило, благодаран на части да носи орден лелићког златоуста на грудима.

Из брака са Радмилом добио је два сина – Зорана и Јована. Обојица су свештеници, први у Ваљеву, други у Лозници. Признаје да је на Јована утицао, пошто за њега каже да је био слободнији и отворенији, а то је веома важно за свештеничку службу. Но, и старији (протојереј) Зоран кренуо је њиховим путем, јер је после завршене Гимназије у Лозници уписао Православни богословски факултет у Београду, који је и завршио. Од њих има три унука и једну унуку. Први унук је дипломирао на Богословском факултету у Београду и сад ради у Патријаршији, док је унука завршила Архитектонски факултет, такође у Београду. Синови оца Зорана су седми разред.

Саветује паству да долази у цркву, да доводи своју децу на богослужења, да се клони ријалити програма, а браћу свештенике да воле своје парохијане, да редовно извршавају црквене обреде, те да међусобно буду у добрим односима. Разговор о првих 55 година свештеничке службе можете чути на интернет страници радија „Источник“ Епархије ваљевске https://radioistocnik.info/vesti/prvih-55-godina-pastirske-sluzbe-protojereja-stavrofora-miahila-pavlovica/ .

Марина Марић