„Диван је осећај служити Богу и народу, као и својој породици“, протојереј-ставрофор Тома Павловић.
На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (22. маја 2024. године) навршило се четрдесет пет година пастирске службе умировљеног протојереја-ставрофора Томе Павловића, који је цео ђаконски и свештенички стаж провео у Ваљеву. Иако је тек три године у пензији, његови парохијани не могу да се навикну да им не иде у кућу, јер је његов долазак подразумевао смех, шалу, али и обавезан савет и поуку. Упамћен као неко ко увек каже оно што мисли, види и осећа, задобио је поверење и поштовање многобројних.
Прота Тома Павловић рођен је 18. октобра 1956. године, као први син од оца Драгослава и мајке Милеве. Родитељи су потом изродили и синове Дарка (1959) и Радета (1966). Детињство је провео у Драгињу, у породичној кући, за коју каже да је манастирска испостава, јер сви који су одлазили или долазили из оближњег манастира Каона, свраћали су у његову кућу. Отац му је био висококвалификовани столар код кога су многи полагали мајсторски испит, али веома побожан и истарајан у вери. Тадашње комунистичке власти су покушале да му бројним наметима и порезима угрозе егзистенцију и пољуљају веру, али према речима оца Томе нису успели. Литургија недељом и празником у Каони, пост, исповест, причешће, подразумевали су се у његовој кући. „Откад знам за себе, морао сам да постим, како одрасли, тако и ја“. Зато је манастир Каону доживљавао као своју другу кућу, па је умео да каже да је било периода када није излазио из манастира. Отуда његово познанство, а потом и пријатељство са блажене успомене Епископом Милутином, који је дуго био у Каони. „За мене није постојала ниједна друга школа осим богословије, подразумевало се да ћу да упишем и завршим ту школу“, каже прота, за којим је пошао и његов млађи брат Дарко, који се нажалост упокојио ове, 2024. године, док је најмлађи Раде наследио очев посао.
Иако је растао у време владавине комунизма, каже да га другови нису задиркивали, само је један младић у име власти био задужен да прати његово кретање током служења војног рока, и признао му је то. И тај младић, као и још неки који тада нису веровали у Бога, постали су његови пријатељи, а поменути младић је постао и добар хришћанин. „Хвала му што ме је упозорио, али није вредело. Увек кажем оно што мислим, видим и осећам. Често то буде и на моју штету, али не кајем се“, каже свештеник коме ни страдања не падају тешко јер „кад је Бог могао онако да пати и крвари, ко сам ја да не поднесем и не доживим то? Страдања су део мог живота, моје обавезе према Богу“. Али, без обзира на животна исушења, отац Тома истиче да се не сећа ничег ружног, те да памти само лепе ствари. „Живот је дар од Бога, човек се може радовати лепом, живети у лепом“. После београдске богословије, уписао је Православни богословски факултет у Београду, који је прво прекинуо јер је морао у војску (Зрењанин и Приштина), а потом и зато што му је тадашњи Епископ шабачко-ваљевски Јован рекао да се жени, да би постао ђакон у Ваљеву. Оженио се, како сам каже, дивном женом Љиљаном, са којом има двоје деце и једно унуче. Прва служба била је ђаконска у Ваљеву, али се на месту ђакона за то време задржао необично дуго, десет година. Занимљиво је да је његова супруга једина била запослена, што је било нетипично за то време. Наиме, супруге свештеника и ђакона осамдесетих година нису радиле. Када је Владика Лаврентије наследио блажене успомене Епископа Јована, отац Тома је рукоположен у чин свештеника и добио је парохију у Ваљеву. Цео радни век провео је у граду на Колубари и много је анегдота везаних за сусрете са парохијанима. Како му је парохија расла, тако је и растао број свештеника па је више пута уступао делове својих парохија колегама. Неки од парохијана су му то веома замерили. „Сви парохијани су за мене били исти. Ја нисам њихов најамник, него сам као члан породице. Њихова врата су за мене увек била отворена“, са поносом каже отац Тома, признајући да је породица трпела због тога, те да су се његова деца радовала одласку у цркву јер је то била прилика да виде оца.
Током пастирске службе водио је црквени магацин, држао часове веронауке, био задужен за сарадњу између цркве и градских структура, био је први старешина Храма Васкрсења Христовог, поносан што је утицао на избор локације за његову изградњу. Био је први свештеник који је у мантији ушао у Дом ЈНА у Ваљеву, иако је тада било правило да ниједна униформа сем војне не може да се носи у том простору. Веома музикалан, издвајао се упечатљивим гласом на богослужењима. Сада је причеслен Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Каже да има мало проблема са здрављем, али зна да ће бити све у реду јер „верује у милост Божју“.
Разговор са протојерејем-ставрофором Томом Павловићем поводом четрдесет пет година пастирске службе можете послушати и на интернет страници радија „Источник“.
Марина Марић
