Од 7. до 11. децембра 2023. године реализовано је прво поклоничко путовање у манастир Свете Екатарине на Синају, светињи која постоји 1700 година, а чији су трагови још у Старом завету. Планирајући већ наредно путовање, које би требало да буде у марту 2024. године, а које ће обухватити и обилазак Каира и Александрије, духовник на овом путовању – свештеник Славко Обрадовић и туристички водич Јован Петровић, истичу да је немогуће речима дочарати лепоту манастира, снагу вере коју сведочи сваки кутак светиње, али и сурову климу, с обзиром да се манастир налази у сред пустиње, не пешчане, но камените.
Иако се у Светој земљи води рат, те да су многи путници са разлогом били забринути за безбедност, отац Славко каже да је ово путовање протекло како треба, с обзиром да се египатске власти труде да сви добронамерници коју посећују ову древну земљу буду заштићени. Ишло се преко туристичке агенције „Олимпик травел“ из Беча, авио линијом Будимпешта – Шарм ел Шеик, па аутобусом до Синаја.
Манастир Свете Екатарине подигла је царица Јелена, мајка Светог цара Константина, а велики ктитор светиње је византијски цар Јустинијан. Важно је истаћи, додаје Јован Петровић, да постоје важни трагови Срба у овом манастиру. У манастирској ризници, која је најбогатија после Ватиканске, чува се Српски псалтир из 11. века, писан глагољицом на старословенском језику; Свети Сава је први Србин који је боравио у манастиру током свог другог путовања у Свету Земљу; краљ Милутин је подигао капелу посвећену Светом Стефану, један од даривалаца манастира је и Свети кнез Лазар Хребељановић, у 14. веку један од игумана био је Србин Јоаникије…
Поред моштију Свете Екатарине, светитељке с краја 3. и почетком 4. века, деве необичне лепоте и мудрости, ватрене ревнитељке за Христа, поклоници су могли да целивају и мошти Светог Стефана Синаитског, свеца који се упокојио у седећем положају, а чије нетљене мошти су тако и положене. Отац Славко и Јован кажу да постоји веровање да када се светитељева глава састави са ногама, тада ће наступити крај света. По свој прилици то неће бити скоро, јер се глава Светог Стефана повила тек до изнад груди. У манастирском комплексу постоји и џамија, мада нема богослужбену употребу. Она је сведочанство времена када су Муслимани освајали ове просторе, а манастир је остао нетакнут захваљујући пророку Мухамеду који га је је изузео од плаћања дажбина. Занимљиво је да манастир никада није паљен, ни нападан, ни пљачкан, као и да се молитва у њему никада није прекидала. Данас око 30 монаха живи у светињи и у њу не може да се дође тек тако, као што је случај за већину манастира у које долазе поклоници из целог света.
Посебан доживљај било је пењање на Мојсијев врх, најсветије место у Јевреја, тачку на којој му је Господ дао таблицу са 10 Божјих заповести. Успон има 8 км, веома је тежак и и напоран, али више од тридесет путника је успело да се попење на врх, где је у тамошњој капели отац Славко одслужио и Свету Литургију. О утисцима са ове службе, али и о Мојсијевом бунару, несагоривој купини, као и о садржају манастирске ризнице, детаљно говоре отац Славко и Јован за радио „Источник“. Разговор емитујемо у четвртак 21. децембра у 9:30, а репризно истог дана у 20 часова, а биће постављен и на интернет страници радија.
Марина Марић