Епископ Исихије: Владика Николај је Божји дар нашем народу
Свети Владика Николај је савремен и свевремен, гласник, пророк и војник Божји, и данас попут Светог Јована Претече поучава и подсећа да се „приближи Царство небеско“ и да јагње Божје носи грехе света, рекао је Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије приликом отварања другог по реду Симпосиона у част Светог Владике Николаја, одржаног у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. О личности и делу Лелићког Златоуста у првој сесији слова су принели историчар др Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду и др Снежана Адамовић, проф. Економске школе Ваљево
„Имамо ли уши да чујемо, драга браћо и сестре? Јесмо ли отворили ум да разумемо? Јесу ли нам топла срца да дело љубави Светог Владике Николаја пригрлимо?“, упитао је Владика Исихије окупљене на овогодишњој гозби лепе речи о Светом Владици Николају. Пуни храмови на Светим Литургијама и сабрања попут симпосиона воде ка потврдном одговору. Одговору, који обавезује на будност, на стражење над сопственом душом, јер поднебесне силе никада не мирују.
- Владика Николај је Божји дар нашем народу, послат у једном смутном времену као савест и путоказ. Овенчан светитељском славом, то је и данас и то ће бити до краја века- поручио је Владика Исихије отварајући симпосион и благосиљајући учеснике и госте.
Уврежено је мишљење да је наука ствар ума, а предање срца и ту поделу није лако превазићи. Ипак, дела Светог Владике Николаја попут „Изнад истока и запада“, „Рат и Библија“ и „Кроз тамнички прозор“ могу да буду путокази српском народу, јер могу дати изворне парадигме за разумевање онога што је српски народ прошао много боље од оних које дају научне методе које долазе са запада, указао је др Милош Ковић у свом излагању „Свети Владика Николај у историји и предању српског народа“.
- Наука има увек нешто космополитско у својој перспективи. Управо то има Владика Николај као неко ко је школован на западу и у Русији и обишао свет, а у исто време он разуме и српског сељака. Постоји заветни смисао српске историје- виђење српског предања у поређењу са Старим заветом. На то је указивао Свети Владика Николај и зато је имао улогу пророка. Наравно, позивао је на повратак Христу, јер то је суштина Светосавског и Косовског завета- спремност на жртву, која не мора увек значити погибију, у име Царства небеског- рекао је проф. Ковић.
Поделивши сећање на свој боравак у Аризони (САД) у манастиру Светог Пајсија (некада припадао СПЦ, данас под јурисдикцијом Руске Патријаршије) у коме се налазе капеле посвећене Светом Владици Николају и његовом сатруднику из Битољске богословије Светом Јовану Шангајском, где монахиње Американке знају Владичине песме и у продавници имају његова дела на енглеском језику, он је истакао да свет има огромно поштовање према Владици Николају. Исто се може рећи и за интелектуалне кругове Унверзитета у Оксфорду, на ком се школовао. Дакле, мишљења је др Милош Ковић, уз поштовање према великим српским писцима, свет као аутентично у српској култури препознаје Светосавље, а Владика Николај је оно најдрагоценије у њему. Као припадник младе српске интелигенције школоване на западу у освит 20. века, Владика Николај понео је ентузијазам у погледу европских вредности. Повратак у отаџбину и ратне страхоте које ће ускоро уследити, начинили су својеврстан заокрет у његовој личности и створили критички однос према европској цивилизацији. Имао је велики утицај на ондашњи народ у Србији и многи, посебно млади људи, долазили су у Саборну цркву у Београду да га слушају. Такође, указао је др Ковић, успех Владике Николаја, одјек његових беседа у Енглеској, где је по посланству председника српске владе Николе Пашића боравио ради обезбеђивања подршке Србији у Првом светском рату, утемељен је на препознавању добре намере према „острвљанима“. Намере да нађу свој пут, због чега су га веома поштовали сви који су долазили у Цркву Светог апостола Павла и Вестминстерску опатију да чују његову реч. Када је реч о његовом разумевању у српском народу, пресудну улогу одиграо је Преподобни Јустин Ћелијски, који је био довољно слободан да о Владици Николају говори у својим беседама и назове га „највећим Србином после Светог Саве.“
Осврнувши се на контроверзе потекле од недобронамерних посленика јавне речи, др Милош Ковић је подсетио да је Владика Николај био критичан према српском универзитету и интелектуалцима свог времена. Свако време има своју историју и како ми видимо Светог Саву и Светог Симеона, није онако како су видели људи из времена Другог светског рата. Стога, закључио је предавач, Владику Николаја би требало сагледати „новим старим очима“. Одговарајући на питање модератора протонамесника Бранка Чолића о томе колико је Владика Николај данас присутан у научним круговима, др Ковић је навео да су Владика Николај и Отац Јустин искључени из српске историографије и културе, али да нажалост нису враћени у мери у којој би могли да помогну хуманистичким наукама и да сви заједно одговоримо на питање ко смо и куда идемо. Питање Преосвећеног Епископа ваљевског Г. Исихија односило се на улогу коју би Богомољачки покрет могао да има данас у духовној обнови. Др Милош Ковић је одговорио да би управо од њега могла да дође обнова која нам је потребна како у Србији, тако и у Црној Гори и Републици Српској. Не може се рећи како ће до тога доћи, али постоји спремност, посебно код младих образованих људи. Епископ топлички Г. Петар поменуо је пропаганду против Владике Николај вођену ван граница наше земље, на енглеском и немачком говорном подручју. Надовезујући се на његове речи, др Милош Ковић је оценио да нам се данас са запада нуде често титоистичке идеје. Морамо да најпре придобијемо срца наших људи, а потом да бијемо битку „напољу“. Долазе млади људи, који говоре стране језике, и њима треба дати шансу јер, закључио је угледни српски историчар, истина је на нашој страни.
У другом делу прве сесије симпосиона, др Снежана Адамовић, проф.српског језика у Економској школи Ваљево, говорила је о теми „Свети Владика Николај о теологији и религији Владике Његоша“.
На основу своје истраживачке праксе, која траје тридесет година, др Адамовић је о Владици Николају закључила да ниједан црквени писац није толико привлачио пажњу, те био хваљен и куђен од оних који га нису читали. Писао је есеје, песме, молитве и студије на српском, енглеском и немачком језику, а превођен је касније на бројне светске језике, укључујући и јапански. Није говорио богословским и филозофским методама, по вокацији је био песник са даром чуђења и запажања, полазећи од истине откровења као извесне и са искуством богопознања, навела је др Адамовић. Владика Николај је један од највећих мислилаца које је имао српски народ, чији је циљ био да убеди и придобије за Христа. Такође, он је највећи српски беседник и његове беседе су увек живе, а дела врхунска и са књижевног становишта, јер имају озбиљне методолошке поступке. Када је реч о делу Владике Његоша, важно је напоменути његово образовање и идејне мотиве, а са друге стране његову веру, лични доживљај Бога и хришћанско литургијско искуство. То недостаје на универзитету, истакла је др Снежана Адамовић.
- Његош није разматран као религијски мислилац и зато је тумачење „Религије Његошеве“ Светог Владике Николаја важно, јер је христолошко и антрополошко. Владика Николај „позива“ да учествујемо у књизи и позива све знамените Србе да нам помогну- објаснила је др Адамовић, додавши да је Лелићки Златоуст ушао у душу Његоша онако како није ниједан теоретичар књижевности.
- Требало би много више да се бавимо Његошем и Владиком Николајем са свих аспеката. Да се укључе сви научници, који су вољни да се удубе у њихову мисао. Проживети Његошеву духовну драму не значи доживети једног човека, већ читав свет и ту Владика Николај види Његошев крст. Он каже да се Јаков „рвао“ са Богом, а Његош са свим силама света и наћи ћемо код њега сав бол, тугу и наду у души- закључила је др Снежана Адамовић. По узору на Енглезе, који имају институт за проучавање дела Вилијама Шекспира, код нас би требало да постоји пракса проучавања дела Владике Николаја. Овај симпосион, додала је др Адамовић, веома је важан за све нас.
