Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. јуна 2023. године, на празник Силаска Светог Духа на апостоле – Духове или Педесетницу, светом архијерејском Литургијом пред моштима Светог Николаја Српског у храму Светог Саве на Врачару.
Саслуживали су преосвећена господа епископи ваљевски Исихије и липљански и војни Доситеј; високопреподобни архимандрити Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Прокопије из Антиохијске Патријаршије, Јован из Епархије браничевске и Василије – службеник Патријаршије српске; игуман лелићки Георгије; протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Бранко Митровић, Бранко Топаловић, Драган Станишић, Петар Лукић и Радивој Панић, протојереји Ђорђе Стојисављевић и Ненад Јовановић, протонамесници Филип Јаковљевић и Богољуб Остојић, свештеници Бранимир Терзић и Јован Новитовић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакони Момчило Димитријевић и Александар Панић.
Као и предходних дана, у молитвеној тишини, стотине и стотине житеља престонице у дугачкој колони, која се пружала дуж целог Светосавског платоа, смирено су прилазили кивоту са моштима Светог владике Николаја. После поклоњења верни су убрзо испунили заветни храм српског народа у коме је предстојатељ Српске Православне Цркве служио свету Литургију заједно са архијерејима ваљевским Исихијем и липљанским и војним Доситејем, у чијој пратњи су, подсећамо, мошти Светог Владике на Спасовдан и стигле у престоницу. Међу многобројним поклоницима налазио се и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић.
Торжествено богослужење у светлости великог празника Силаска Светог Духа на апостоле обележила је светоотачка беседа патријарха Порфирија после читања светог Јеванђеља:
– У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас су Духови, данас је празник свете Педесетнице, а то значи да данас славимо пројаву и рођендан Цркве. Стога је важно да Духом Светим размишљамо и разумемо шта је то Црква. Данас је рођендан Цркве као Тела Христовог, као заједнице верних који су окупљени вером у распетог, али и васкрслог, Христа, Христа који је Истина, Пут и Живот.
Црква у овом свету постоји не као једна од институција људских, не као једна од важних организација у неком народу, па и у нашем народу. Није Црква једна од најзначајнијих институција у српском народу. Црква не постоји да би решавала парцијалне проблеме једне, друге, треће или четврте групе у једном народу. Црква не постоји да би се исцрпела у ангажманима који треба да поправе услове живота. Црква не постоји због тога што треба да се потруди да људима буде боље. Црква је Тело Христово. Она постоји зато што је Христос победио смрт и даровао нам живот. Црква постоји зато што смо ми створени за вечност. Црква је изнад сваке институције и изнад свих страна. Не поистовећује се ни са једном страном, али се поистовећује са сваким човеком, са бригом и муком, крстом и распећем свакога од нас појединачно и само тако свих нас заједно. Црква се поистовећује пре свега и изнад свега са истинском и дубинском радошћу, миром суштинским сваког од нас појединачно. Поистовећује се и са напретком сваког од нас појединачно и само тако свих нас заједно.
Црква је Христос и Црква постоји зато што постоји страх међу нама и у нама, а Црква сваку врсту страха развејава не људском силом и моћи него Христом, Његовом силом и Његовом моћи. Црква оприсутњује Бога у нама и око нас, али да би Бог био и у нама и око нас, да би благодат Његова могла да дејствује потребно је да имамо веру, веру која није само уверење у то да Бог постоји, па онда због тога што знамо да Он постоји, постоји и осећање страха од Њега. Потребна је вера као живот у Јеванђељу из кога се онда рађа поверење у Бога, у љубав према Њему. Љубав према Богу умножава љубав Божју у нама, а тамо где је љубав ту нема страха. Нарочито ту нема страха од пролазности. Црква постоји, једном речју, зато што не постоји смрт, него постоји само живот, али то не може бити откривено искључиво и само нашом интелигенцијом, некаквим нашим људским способностима и вештинама. Да бисмо спознали ту тајну потребно је заиста имати живу веру, веру јеванђељску, онакву какву нас је учио Свети владика Николај. Црква открива да су сви људи створени као иконе Божје и да су сви позвани да буду браћа, али да то није могуће другачије осим силом и благодаћу Божјом. Сви наши напори да освојимо пажњу других, сви наши покушаји да скренемо пажњу на себе, да изазовемо дивљење и љубав на крају су узалудни ако ти напори не почивају на нашој љубави према Богу и вери у Њега. Све што чинимо, без обзира да ли смо свесни или не, чинимо Богу и пред Богом. Када чинимо вером у Бога у односу на ближње онда то што чинимо биће израз љубави и ствараће јединство и заједницу.
На дан Духова апостоли су били сабрани на једном месту и сишао је Дух Свети на њих. У истом дану сабрало се мноштво људи из разних народа, људи који су говорили различите језике, који се међусобно нису разумевали. Апостоли су изишли пред њих после Силаска Духа Светог на њих и проговорили својим јеврејским језиком свим сабранима сведочећи Христа. И сви присутни су разумели на свом језику оно што су им апостоли говорили. Зашто? Зато што апостоли нису говорили искључиво и само људским језиком. Нису говорили само својим напорима. Нису говорили својим способностима и вештинама, него су говорили Духом Светим надахнути, ослањајући се на Бога вером у Бога и љубављу према Богу. Зато је, без обзира да ли су формално речи које су они изговарали на јеврејском језику биле разумљиве онима који су говорили друге језике, свако разумео тајну љубави, тајну Бога коју су апостоли посведочили.
Једини језик који може бити суштински разумљив, а то значи прихваћен, када нам се неко обраћа и када се неком обраћамо јесте језик љубави, језик љубави који се темељи на вери у Христа и животу у Христу. Сваки други језик ма колико био хуманистички, ма колико одисао емоцијама, ма колико мислио добро другоме, не може донети до краја пуноћу плодова и пре или касније сваки језик који није духовни језик измести се из свог човекољубивог и добронамерног лежишта. А ево, апостоли су показали да тамо где говоримо вером у Бога, знајући да је Бог почетак и крај, знајући да све што чинимо пред Њим чинимо знајући да овде имамо почетак и да кад из овог света будемо излазили нећемо понети са собом оно што су нама други чинили него што смо ми другима чинили. Знајући све то, браћо и сестре, када говоримо језиком љубави, макар нас и не схватио онај коме се обраћамо у датом тренутку, наша реч ће уродити плодом у његовом срцу зато што ће наша реч љубави бити простор у којем ће са нама сарађивати благодат Божја. Са нама ће сарађивати Бог тако да ће све оно што је добро у нама, а износимо на трпезу љубави пред другога, обогатити њега и исто тако у обрнутом смеру, све што нам је упућено с љубављу и вером обогатиће и нас изнутра, а и што је најважније и ми и ближњи наши само на тај начин ћемо испуњавати Јеванђеље Христово.
Нека би Бог дао да растемо у вери. Као што сам на почетку рекао, Црква није ту да поправља услове живота и да живот чини нама бољи, него је ту да нас позове да будемо бољи, да будемо добри, да будемо врлински људи, да будемо свети људи. Ко данас учи о светости? Ко данас говори о светости? Ни родитељи својој деци не говоре о врлини, него их обучавају вештинама које треба да им помогну да буду успешнији, а да ли је успех у исто време и гаранција мира, лепоте, радости, пуноће живота, осећања љубави? Нека би Бог зато дао да на данашњи празник и ми будемо надахнути Духом Светим, да из нашег срца увек истичу речи љубави, речи мира, речи радости, речи утехе свима и свакоме, да свакога видимо као свог пријатеља, да испуњавајући реч Христову никога не видимо као свога непријатеља, а и да сматрамо да учествујемо у крсту и васкрсењу Христовом онда када подносимо и понеку неправду. То може искључиво и само Духом Светим обогаћени човек, да носи у себи, да живи, да мисли и говори тим Духом. Душе свети, Ризнице добара и Даваоче живота, који си свуда присутан, дођи, усели се у нас, очисти нас од сваке нечистоте и испуни душе наше. Спаси нас. Амин!
***
После свете Литургије, служено је вечерње Педесетнице са дирљивим коленопреклоним молитвама, а потом и молебан за мир пред моштима Светог Николаја Српског.
Онако како су дочекане, с љубављу, молитвено и у достојанственом поретку, мошти Светог Николаја Српског затим су испраћене у његову задужбину, манастир Лелић код Ваљева, где ће наставити да врше своју спасоносну мисију у свом роду, али и васцелој васељени – вест у припреми!
Свети владико Николаје Oхридски, Жички, Лелићки, Београдски и Свесрпски моли Бога за нас!
Извор: СПЦ.РС