Ову ходочасничку годину, предвођени ђаконом Мијом Бојиновићем, чланови Светосавске омладинске заједнице започели су одласком у манастир Жичу. Већини чланова ово је био први долазак у ктиторску светињу Светог Саве и краља Стефана Првовенчаног. Опчињени лепотом византијског појања, које нас је дочекало, задивљено смо приступили манастиру који је симбол самосталности наше цркве и крунидбено место наших краљева. Многим ходочасницима велики благослов саме литургије, али и причешћа, остаће дубоко урезани у сећању. Поштовање Светог Владике Николаја, некадашњег Владике Жичког, огледа се и у томе да се делић његових моштију налази данас у манастиру. Затим смо у гостопримници дочекани са послужењем и срдачном говорим монахиње, која нам је испричала историјат настанка, страдања и обнове манастира. Посебно истичући да данашње сестринство броји чак 40 монахиња, са низом пропратних радионица и стоматолошком ординацијом. Остатак времена, које нас је тог дана заиста послужило, многи су искористили да се молитвено осаме, да фотографишу или купе нешто у манастирској продавници. Док је неколицина време искористила да се поклони гробу надалеко познатог монаха Калиста.
Наредно свето место нашег путовања била је Петрова црква, надомак Новог Пазара. Најстарија светиња, место крштења Светог Симеона, а затим његове деце, дочекала нас је својим рустичним изгледом и ниским вратима, на која улазите савијени. А унутра…прегршт археолошких ископина, уских пролаза, остаци фресака и крстионица дубоко у поду, само су детаљи у низу занимљивости, које можете видети. За нашу заједницу посећивање овог места значило је одавање љубави и поштовања нашем заштитнику Светом Сави. Као при доласку и одлазећи, упорно смо проучавали прегршт споменика око манастира, већином из 12. и 13. века, најпотпуније примере Студеничке школе.
У наставку, као и пред долазак у претходне светиње, занимљивости о наредној тачки путовања изнела нам је ђаконица Мирјана Бојиновић. Сунцем окупан дочекао нас је драгуљ фреско-сликарства манастир Сопоћани. Кустос задужен за посетиоце, изузетно надахнуто и са пуном пажњом провео нас је кроз невероватне примере византијског фреско-сликарства, са примесама утицаја запада. Поред ктиторске фреске, највише пажње привукле су фреске надалеко познате, Успење Пресвете Богородице и смрт Урошеве супруге Ане Дандоло. Опис и коришћење боја, посебно азурно плаве, тада скупље од злата, најупечатљивије смо уочили на лику Светог Димитрија. Фреска коју можете гледати из било ког угла, поглед светитеља биће упрт у вас. Целивањем делића моштију Светог Козме и Дамјана завршили смо боравак у самој светињи.
Остатак времена провели смо у дивном амбијенту црквеног дворишта напајајући се на извору воде живе, које ова светиња у изобиљу пружа. За крај ходочашћа чекала нас је надалеко позната долина јоргована и круна нашег пута, манастир Градац. Задужбина владарке Јелене Анжујске, дочекала нас је господственом тишином којом ова светиња посвећена празнику Благовести, одише у сваком кутку. Посебно задивљени посвећеношћу и пожртвованом труду за српске девојке тог времена, приступили смо кивоту где је било предвиђено место њеног упокојења и одали почаст. У самом храму ђакон Мија Бојиновић одржао је надахнуту беседу и речи животних поука, осврћући се на све што смо заједно проживели тог дана и духовно искусили. Захваливши се и пријатељима наше заједнице, који су нам употпунили ходочашће. По изласку, многи су се умили на оближњем извору и успели до мале цркве Светог Николе на узвишењу, одакле се пружа поглед на главни храм, од чије се лепоте поглед тешко одваја. Пре самог поласка посетили смо гроб надалеко познатог Студеничког игумана Јулијана Кнежевића.
При самом крају овог текста, беседом у Жичи нашег Светог Владике Николаја, вратила бих се на место почетка нашег пута. Истовремено желећи да наведем за чим сви трагамо и ходочастимо, пророчке речи из 1940. године, верујем да ће звучати као да их говори данас. „На источној капији нашег манастира исписане су речи Христове: Не бој се, само веруј! То је срж жичке проповеди нашем покољењу и у наше дане. Не бој се, само веруј! У вери је утеха. У вери је снага. У вери је храброст. У вери је светлост. Из Жиче се проповеда света и чиста вера Христова. Ја знам да је свима вама потребна утеха и снага и храброст и светлост, нарочито у овим данима велике таме и буре у свету. Верујте Христу и у Христа и имаћете све ово“
Мирјана Живковић
