Отац Драган Станојевић је одскора рукоположен у чин свештеника, од стране Епископа ваљевског Исихија. Поверена су му бројна задужења у ваљевској епархији, што он с љубављу и огромним еланом чини врло посвећено и пожртвовано. Као болнички духовник, свакодневно служи и присутан је и у цркви Светог Козме и Дамјана
Отац Драган Станојевић је одрастао у Ваљеву. У родном граду је завршио основну школу. После средњошколског образовања у Нишу, уписује Богословски факултет у Београду, а потом и мастер студије на Правном факултету, из домена црквеног права. Заправо је црквено право, поред литургике почело да га занима још у средњој школи. И данас, у слободно време највише воли да се бави литургијом и црквеним правом, у смислу употребе у садашњем и прошлом времену.
2015. године је рукоположен у чин ђакона, у манастиру Голупцу. Блаженопочивши Владика Милутин га је рукоположио и поставио за ђакона у храму Покрова Пресвете Богородице, овде у Ваљеву. Након тога, на Никољдан 2022. године, Владика Исихије га је рукоположио у чин свештеника и одмах је постављен за духовника ваљевске болнице и свештеника у цркви Светог Козме и Дамјана, у болници.
У међувремену је Драган Станојевић постао вероучитељ. Прво је радио у сеоским школама, у Драчићу и Бранковини, а потом у ОШ „Владика Николај Велимировић”, а од прошле године и у Ваљевској гимназији. Имао је прилику да ради и у КПЗ у Ваљеву, као и у Централном затвору, у Београду. Учестваовао је у разним радионицама које су се организовале, а понајвише у радионици прављења бројаница, коју је негде и сам иницирао. У оквиру овог програма, отац Драган Станојевић је учио затворенике да плету бројанице.
Поред овог одговорног позвања, отац Драган Станојевић је супруг и отац три девојчице, Петре, Данице и Ђурђе. Верујем да свако ко је икада имао било какав контакт са њиме, може јасно запазити да је овај човек заиста Богом дан за позив који живи. Апсолутно предан, до крајњих граница спреман да свакоме изађе у сусрет и максимално се ангажује за све што чини.
Што би наш народ рекао – прави свештеник, и ликом и, што је још важније – делом. Благ, широко отвореног срца, смеран и надасве скроман, у сваком погледу. Као млад човек, свестан свих предности и мана савременог доба, заиста је неко ко улива поверење и својом смиреношћу доноси радост и спокојство.
Љубав према Богу, народу и цркви је први предуслов за одабир позива свештеника, могло би се рећи. Када сте препознали ту жељу код себе?
Пред сам завршетак школе се јавила та жеља да постанем свештеник. Зашто, искрено не знам ни сам. Сви ми кажемо да је то Божија промисао, позив Божији сигурно. Итекако јесте и то нико не оспорава. У том периоду ја нисам то могао тако да схватим нити да доживим. Био сам истраживачког духа и имао сам потребу да сазнајем, како је настао човек, цео свет… Деда ми је био свештеник и он ме је упутио да почнем да читам Свето писмо, и учинио сам тако. Ту сам пронашао неке занимљивости за себе и тако ме је то, да кажем привукло.
На крају осмог разреда сам уписао Богословију, али, пошто је било много кандидата, нисам могао редовно, већ сам ванредно похађао наставу. Скоро годину сам био у манастиру Троноша. Ту сам научио црквенословенски језик, богослужење, манастирско послушање, и упознао манастирски начин живота.
Полагао сам у Крагујевцу, мада нисам успео да дам све испите те прве године и онда сам имао опцију, или да поново упишем прву годину, или да пођем у неку другу школу. За мене су постојале само две опције – да будем свештеник, или сајџија. Нисам могао да учим ништа друго. И, онда сам поново уписао прву годину, у Нишу и то је све даље ишло својим нормалним током.
Времена су увек тешка и пуна изазова. Где је, по Вама, човечанство данас?
Мислим да је то све опет до појединца. Како бих рекао, не можемо мерити човечанство по томе шта нам се приказује путем медија. То јесте један део друштва, заједнице, човечанства… Али, увек постоји и оно друго. Много је важно да продремо у себе, првенствено и на основу тога ценимо и препознајемо друге. А сад човечанство – то је опет један глобалан појам, који даје доста простора за ово, или за оно.
Дакле, ми можемо да кажемо, време је рата, ту су светске кризе, људског неморала, али погледајте уназад 100, 500, 1000 година. Увек је тога било. Имамо разне примере, од Содоме и Гоморе, у Светом писму, где постоје људи који се определе за такав начин живота. Па, у средњем веку, у новом, савременом добу… То је део цивилизације.
Ако бих ја сада рекао да је човечанство у једном аморалном окружењу, онда бих то осуђивао. Није моје да то процењујем. Могу да кажем да увек постоје светли примери, као што су и светитељи Божији. Имамо их само у нашем крају, почев од Светог Владике Николаја, па оца Јустина Поповића. Да не причам о узорима младих људи, као што су Новак Ђоковић, или Никола Јокић, који су, такође пример људскости. Тако да не можемо рећи да је човечанство у некој кризи. Него је човек, појединац тај који покушава да створи неку слику.
Бог неће никада оставити човека. Божија љубав, сила и енергија је увек та која прави корак ка нама. Тражи од нас да ми приступимо њему и никада нас неће напустити. Многи су примери тога, почевши од оног разбојника на крсту, који се у последњој секунди покајао и Бог му је рекао: „Данас ћеш бити са мном у рају.” Није га оставио.
Јесмо ли се удаљили од Бога, вапећи за материјалним добрима, или се, пак борећи за голу егзистенцију, у највећем броју случајева, када је наше друштво у питању? Уз дужно поштовање и оних који нису верујући, а живе у складу са елементарним начелима које и хришћанство проповеда.
Ми заиста можемо да кажемо донекле да тешко живимо и то је тачно. С друге стране, нашим начином живота ми изграђујемо себе као маштовите, способне људе, где нама није све дато некако на извол’те, већ смо ми ти који креирамо. Бог је ни из чега створио свет, он је највећи креатор, уметник, управо због тога што има слободу у стварању. То је његова карактеристика и оно што он преноси нама. То је та искра Божија коју ми носимо. Тај стваралачки дух, слобода, маштовитост, креативност.
Некако ми се чини да су људи са Запада, управо зато што имају све у изобиљу, изгубили то. Можда је то неки мој изговор, па ја тражим добре стране наше немаштине. Али, заиста мислим да се у тим тешким условима рађају јунаци, креативци, маштовити, храбри, успешни људи.
Када кажем успешни, не мислим на материјални успех, већ на људе попут Николе Тесле, Владике Николаја, оца Јустина… Када читамо о њиховим животима, ми никада нећемо наћи податак да су они живели у сјајним условима. Они су грцајући хрлили, првенствено ка знању, из кога се родило њихово духовно богатство, које је можда после резултирало и материјалним богатством. Али, оно никада није било приоритет.
Наш српски језик је леп. Код нас, када кажете да је неко богат, значи имати Бога у себи. Притом не мислим на нешто апстрактно и метафизичко, него на Бога у конкретној пројави и примеру свакога човека, и кроз Цркву као заједницу људи, сабраних у име Божије. То је оно што нас краси и што је специфично за нас Србе, и генерално за човека који се може назвати хришћанином.
Ми креирамо време, а не оно нас. Живимо у њему и дајемо му смисао какав желимо. Не може мене живот да води. Морам ја да водим свој живот. Човек је и створен као биће које се састоји од личности и природе. У Светом писму се каже – „по слици и подобију”. Слика је нешто што ми је дато, а подобије нешто што ми је задато. Дакле, имам своју природу и одређене потребе, али сам, пре свега личност створена да учествујем у заједници, љубави са Богом кроз другог човека. Морам да оправдам ту слику која ми је дата да сам исти као Бог.
Ми смо сви позвани да будемо богови по благодати. Извршавајући његову вољу ми постајемо његови синови. А то нам је дато кроз литургију, кроз причешће, која је слика царства Божијег које ће доћи. Тако да, времена јесу тешка, али ваљда смо ми јачи од свега тога. Човек је много мањи од овог света, али човек је цео свет. Бог је дао човеку да буде већи и од анђела, а то знамо тако што је син Божији постао друго лице Свете Тројице, дакле човек а не анђео. Христос је потврдио да је човек боголико биће.
Свети Сава је био и први српски просветитељ. Да ли се и колико, по Вашем мишљењу, ослањамо на идеје и велика дела значајних личности из наше богате и бурне прошлости? Јесмо ли достојни наследници предака који су своје животе безусловно жртвовали своме народу и отаџбини, на добробит будућих генерација?
Важно је да увек испред себе имамо примере. У периоду смо када прослављамо Светог Саву, који је најсветлији пример нашег рода. А с друге стране, помињао сам Владику Николаја, као једног наследника Светог Саве – зачетника те једне идеје. Није се Растко одрекао свега зарад своје личне користи, већ зарад целокупног народа. Схватио је да Црква и држава не могу једна без друге, да су то као два плућна крила једног бића. Обзиром да је његов отац био владар, имали су сва та блага – државничка и материјална.
Али, он је схватио да мора да да себе, замонашивши се и поставши Сава, да би то биће народа постало потпуно. Зато он и јесте тај светли пример младима, зато се његовим именом слави школска слава. Знамо да је он отварао прве школе и болнице, широм тадашње државе. Био је први српски просветитељ. Борио се за друге, а његово име се помиње. Е, то је оно што нам данас фали. Ми мислимо да ако се боримо само за себе наше име да се помиње.
Сава се изборио за самосталност цркве. У тренутку, када је по неким људским мерилима, он имао све, он је то све напустио и отишао у манастир. Заправо је тек после свега тога имао све, а људи су мислили да нема ништа. Зато што људском логиком, никада не можемо да меримо такве ствари. Ни Христа не можемо ставити у тај начин размишљања. Он је испунио све заповести Божије и дао себе зарад спасења људског рода.
Зато је и Свети Сава толико важан за наш српски род и увек ће бити поштован и слављен.
Колико смо ми данас спремни на жртву и трпљење, зарад општег добра, понајпре у оквирима породице? Је ли породица угрожена?
Појединци јесу спремни. Смисао породице јесте жртва. То је љубав, а смисао љубави је жртва. Није то сентимент. Зашто се породице данас разилазе? Зато што када прође заљубљеност, емоција, што је нормално, остаје само жртва. Породица јесте угрожена, овакава каква постоји и мора јој се помоћи и наћи неки модел да сви заједно, и Црква и држава тај проблем решимо. Све више је деце из разведених бракова, која просто залутају и, на крају често дођу у оне установе о којима смо говорили малопре.
Христос је жртвовао себе ради нас, а ми не можемо мало себе да дамо за некога и жртвујемо се. То се тражи од свих нас. То није недостајало ни Светом Сави, ни Владики Николају, ни Живојину Мишићу, Десанки Максимовић,… ни многим другим личностима. Као што Павле каже: „Будимо људи!”
Отац Драган Станојевић о раду са младима
Ви сте и вероучитељ. Имате ли простора на часовима верске наставе, да поред суштинске материје, упутите децу и у неке животне, свакодневне појаве и проблеме са којима се могу сусрести? Да их саслушате, или посаветујете?
Велики проценат деце похађа верску наставу и много њих је укључено у активан живот цркве, што није био случај када сам ја био дете. Сада је много веће интересовање и деца желе да се упознају са тиме. Знате како, тај калуп од 45 минута, тај однос учитељ – ђак, све то донекле има неку стегу и на известан начин их кочи. Али, ми имамо потпуну слободу, да одведемо децу на службу, у манастир, на предавање…
Тако да, на тај начин они могу да осете ту врсту припадности. Имамо наш радио, па их доведемо да и они нешто ураде, сниме. Наравно да је деци досадно да ви сад само стојите, нешто причате и да су они пасивни посматрачи. Нарочито сада у 21. веку где морате понудити садржај и у слици и неким другим облицима, како би им било занимљиво.
Зато ми вероучитељи имамо тај задатак, да онако како ми осетимо и сматрамо да би требало, младом човеку презентујемо сам час.
Значи ли то да велики број младих људи долази у цркву и присуствује литургијама?
Могу само да кажем, да примећујемо, и кроз разговоре са свештеницима, не само у Ваљеву, да велики број младих долази и на литургије. Редовно учествују у литургијском начину животу. Да ли верска настава утиче на то, или не, не могу да тврдим, али то је очигледно. Зато тим младим људима треба понудити нешто, задржати их, како би се они осетили корисним и добродошлим.
Црква не припада нама свештеницима. Она је заједница људи сабраних у име Божије. Свештеник служи Богу и народу. Мора да постоји бар један човек коме ћу ја, рецимо, да служим. Када служим литургију мора да постоји неко ко ће да каже „Амин.”- да потврди то. И Исус каже, „Ако су и двојица сабрани у моје име, ја сам уз њих.”
Црква треба да постане начин живота. Зато она треба да буде део савременог друштва, али да остане у својим канонима и догмама, да не мења свој идентитет. Битни су и сви ти пратећи садржаји, као што је црквени хор, разне приредбе и догађаји. Такође је важно да Црква увек одговара на савремене проблеме и питања, у складу са начином живота.
Имате и дугогодишње искуство рада са младима унутар КП дома. Јесте ли успевали лако да успоставите комуникацију?
Јесам. Није било никаквих проблема. Већ одавно сам ја, пре можда петнаестак година, ушао са другим свештеницима у ту установу, тако да ми је то било донекле познато. И сам сам одрастао у близини те установе и као мали сам се шалио да бих волео некако да уђем у затвор и видим како је тамо, па ево – имао сам и ту прилику. Срећом, на овај начин, а не са оне друге стране.
Та врста рада са децом, која су због неких својих прекршаја завршила у КПЗ-у је специфична, јер то су млади људи имају много већу потребу за посебном пажњом, негом и разумевањем. Са њима је потпуно другачије него са децом у школи, тако да сам се за тих 2-3 године рада тамо, и упознао са начином живота и функционисања унутар затвора.
Али, када уђете унутра и попричате са свим тим људима, схватите да смо сви ми врло често близу тога. Свако од нас може, на пример, због саобраћајног прекршаја да заврши у затвору. Као и сада што сам у болници свештеник. Мислим, како ми врло често заборављамо да лако и сами можемо бити ту. Као, и када сам, рецимо на сахрани, на гробљу, тако и ту треба себе да опомињемо и упозоравамо, те да се из те перспективе Богу захваљујемо што смо са ове стране. Наравно, ако се и задесимо са друге стране, требало би да смо захвални и да се преиспитамо и порадимо на себи, како бисмо изашли из таквих ситуација.
Ти млади људи су били врло отворени и расположени за срадњу. Овде у Ваљеву сам, рецимо имао десетак – петнаест њих који су баш радо долазили на радионице. Бројаницу направити није нимало лако. Али, они су били заинтересовани и мислим да су на крају сви научили да их праве. Знате, како је то леп осећај кад Ви видите да сте нешто сопственим рукама и прстима направили. Просто имате нешто материјално и опипљиво што сте начинили, па се и осећате другачије, корисније, задовољније. А то је врло важно, да се они не би осећали потпуно одбаченим. Иако у многим сферама и јесу, јер сви добро знамо како код нас функционишу те установе.
Ми зато и јесмо желели да уђемо унутар њих и на неки другачији начин допринесемо. Пре тога сам дуго година присуствовао раду оца Драгана Јаковљевића, а потом и оца Дејана Трипковића, који је још увек свештеник тамо, па су ме и прихватили без проблема.
Ово је добар шлагворт за питање решавања вршњачког насиља, о коме сви толико говоримо, а мало шта конкретно решавамо. Мислите ли да би управо креативни видови ангажовања деце и младих, надоместили тај недостатак пажње, који најчешће узрокује агресију и насилно понашање?
То је управо оно што недостаје. Ми само забрањујемо. Не пружамо пажњу. Мислим да је поента у томе, да заузврат дамо нешто увек. Не можемо само бранити нешто. Увек је било вршњачког насиља. Увек је било неког малтретирања, туча. То је ненормални начин понашања, који се некако уткао у наше друштво као нормалан. Да не би долазили до тога, ми морамо препознати дар у човеку и дати му нешто.
Сећам се приче о два најнемирнија ђака у Украјини, који су били немогући у школи. Нико није могао да их смири. Пребацивали су их из једне школе у другу, док један професор није рекао – „Па, ови људи треба да се баве боксом. Не можемо овако, морамо да искористимо њихов потенцијал.” И, они су почели да се баве боксом. То су, уствари чувена браћа Кличко. Препознат је тај дар код њих. Имаш арену у којој можеш да испољиш свој таленат, не мораш тући ђаке и људе око себе.
Хоћу да кажем, да ми морамо да се усредсредимо на проблем који можемо да решимо. Не могу ја да решим глобални проблем, већ прво свој – своје породице, своје заједнице. Мислим да ми данас имамо проблем што нам се намеће да смо ми ти који ће решити глобалне проблеме – глобално отопљавање, рат у Украјини… То је немогуће.
Морам ја да решим проблем свог детета, ако је оно агресивно, или трпи агресију. А не да ја решавам проблем београдске деце. Просто мислим да смо се ту негде мало изгубили, што мислимо да треба да решимо ствари које нису нама поверене. Ми живимо у систему, али као када зидамо кућу – не можемо је зидати од крова, већ од темеља. Зато само причамо и бавимо се неким темама, а мало тога решавамо.
Поменули сте датост, оно што нам је од Бога дато на дар. Како је најбоље помоћи деци и младим људима да свој дар на време спознају, развију и усмере на добро?
Много је важно да човек свој дар употреби на добро, да га искористи зарад другог. Џаба је мени што имам неки дар, ако је он само за мене. Важно је да схватимо да нисмо створени само за себе. Ако сам ја, на пример, талентован за спорт, добро је да још неко има корист од тога, а не само ја. Ако сам сликар, морам да искористим тај свој дар и још некоме пружим да ужива у тим мојим делима.
За сва та велика животна питања која постављамо, можемо наћи одговре у јеванђељу. Тако, имамо ону причу о талентима, када Господ подели десет талената и каже им да оду и умноже их. Један добије десет, па се врати са двадесет, други оде са пет, а врати се са десет, а овај трећи добије један и закопа га. Дакле, он је био лењ и није искористио ни то што је добио.
Поента је да умемо да искористимо то што нам је дато, на корист окружења коме припадамо, да тако кажем. Ми не можемо бити индивидуе, у том смислу. Тек кроз другога човека, ја могу и да упознам себе – своје мане и врлине. Исто је ако дар закопате, или га умножите само за себе. То није љубав.
Препознати дар код деце је велика одговорност. Пошто сам и отац, али и наставник, трудим се, и сви се ми трудимо да препознамо неки дар код детета, како би се он развијао и умножавао. Али, шта је много важно? Много је важан пример у животу. Стално чујемо, нарочито од старијих људи, да деци стално треба причати, причати, причати… Мислим да је много битније дати им пример.
Нама је један наш професор на Богословији говорио, када смо радили нешто о молитви – „Много је важније Богу причати о људима, него људима причати о Богу.” Много је важније молити се за ту децу, него причати о Богу. То ће они препознати. Данас има много више начина да се људи приближе Богу. Пуно је светлих примера чији су животи доступни путем литературе, филма, интернета и сл. Млади људи врло добро препознају искреност. Она је много важна. Када имате поштовање према њима, њиховом труду и раду, то ће им бити крила.
Могу ли црква и свештенство значајније утицати на обликовање моралних и естетских вредности код младог човека, који је неминовно изложен разним пошастима и искушењима?
Мислим да је верска настава постављена управо и из тог разлога. Не само да деца стекну формално, академско образовање, него да помогнемо породици и сваком појединцу, да младог човека изведе на прави пут. Да научи да препозна оне вредности које он поседује. А свако их итекако поседује. Сви смо једнаки и није важно да ли је неко молер или лекар.
Христос управо својим примером то показује. Његови ученици нису били најученији људи тога времена. Не. Они су били рибари, којима умно знање није било приоритет, већ су своје срце отворили да приме Христову науку. То је оно што је било најважније. Да они својим срцем спознају и уче, те да после то знање употребљавају помажући другоме. Христос управо целим својим бићем помаже другима. Колико је само познатих прича о исцељењу, на пример. То је смисао. Не требају здрави лекара, већ болесни.
Као што у јеванђељу по апостолу Матеју стоји, када Христос говори: „Ходите благословени оца мога, примите царство које вам је припремљено од постања света, јер огладнех и дадосте ми да једем, ожеднех и напојисте ме. У тамници странац бејах и примисте ме, наг бејах и оденусте ме, и болестан бејах и посетисте ме…” И онда они кажу: „Кад смо те видели нага, или жедна?…” А он каже: „Кад учинисте једном од оних малих, мени сте учинили.” Дакле, он свакога човека сматра иконом Божијом.
То је оно када ми кажемо – Не, не, мене човек не интересује, само да ја дођем до Бога; да ја своје потребе намирим. Идем у цркву кад ја хоћу, молим се, палим свећу кад ја хоћу… Јесте, наравно, све то стоји. Али морамо да схватимо да нам је сваки човек дат као испит, кроз који се ми пројављујемо, да ли извршавамо вољу Божију, или не. А воља Божија је да волимо сваког човека.
У Старом завету су дати јасни закони, а Христос долази са једном једином наизглед једноставном ствари. Мада, ко се мало више удуби у њу, схвата да је она уједно и најтежа.
Он каже: „Љуби Господа Бога свим срцем својим, свим умом и свом мишљу својом; љуби ближњега свога као самога себе.” Јер, ако љубим Бога, нећу имати никаквог идола, нити ћу узимати узалуд његово име. Дакле то је једноставно, али је и најтеже, велики је изазов пред нама.
То је оно што је Паријарх Павле говорио: „Будимо људи.” Није лако бити човек. Ми смо заправо овде као неки гости, који се ту мало прошетају, користе храну да би преживели, користе друге људе да би испунили своје потребе, итд. А на крају, најтеже је бити човек – у правом, исконском смислу. И то је оно што Павле наглашава стално, ма колико деловало наивно. Као што је у оне две заповести сажет смисао нашег живота.
Један сте од иницијатора квиза „Православна слагалица”, који већ неколико година уназад организујете у школама ваљевског краја. Игра је увек најбољи пут за стицање знања, па верујем да сте имали лепо искуство. Јесу ли се деца радо ангажовала и како тече сам процес припрема и реализације квиза?
Пошто се и сам занимам за енигматику и квизове, још један млади свештеник и ја смо дошли на идеју на направимо „Православну слагалицу”, да мало анимирамо децу и да им понудимо и тај вид усвајања знања. Верујем да 70 посто људи у Србији у седам сати седи пред ТВ-ом и гледа чувену Слагалицу, па смо и ми искористили тај концепт. Почело је на нивоу две школе, Друга и Шеста су првобитно биле укључене.
Владика Милутин је то препознао и онда је то прерасло на ниво епархије, тако да је сада цела епархија укључена у то. Ваљево је подељено у шест намесништава и свако од њих има неколико основних школа, све зависи. На тај начин обилазимо и све те мање школе, а не само велике. Атмосфера је увек јако добра и квиз је лепо прихваћен.
Деца добију питања која припремају и морам да их похвалим, као и вероучитеље, јер се стварно добро припреме. Тако да смо дошли у ситуацију да сам морао мало и да им закомпликујем питања, јер они све науче, све знају. Финални део се увек одржава у Ваљеву. Доведемо и глумце, људе који то раде професионално, сарађујемо са Центром за културу и увек организујемо и неки пратећи садржај.
Одзив деце је велики. Иако сам ја сада много мање ангажован на том пољу, вероучитељи кажу да сада морају они да организују тај квалификациони део, јер је немогуће да сви учествују. Деца добију ту и неке награде, све то лепо припремимо и заиста има интересовања. Владика Исихије подржава све то и заиста имамо све услове да радимо што боље. Планирамо да ове године укључимо све средње школе, постоји и нека идеја за ученике од првог до четвртог разреда, неког мало другачијег концепта.
Савремене технологије и савремено васпитање…?
Као што смо ми сами господари времена, ми морамо да будемо и господари технологије, а не њени робови. Грех је робовање. На пример, није грех у цигарети, већ то што што је та цигарета победила мене као личност. Дакле, ја сам господар тога. То је и грех Адама и Еве. Они су подлегли закону природе. Бог им је дао тај дар да буду као богови, али они су подлегли испуњавању природних потреба.
Савремене технологије могу добро да донесу човечанству и доприносе му, сигурно. Само је у питању употреба ствари. Ми кажемо – Забранио сам детету телефон. Не, него га научи да добро користи телефон. Прво, ми га много користимо. Дај му пример, немој га користити, а онда, ако није довољан ни пример, тражимо неку алтернативу. Па, замислите докле би медицина дошла да нисмо ишли напред. И даље бисмо умирали од неких болести, које се данас успешно лече.
Постоји мера и граница за све. Све се може злоупотребити, као што човек злоупотребљава природу. Он је није употребио, већ злоупотребио. Морамо упутити младог човека, понудити му нешто добро, да би на позитиван начин усмерио своју енергију. Е сад, ако ме неко пита како – не знам, не постоји рецепт. Сви ми морамо да пронађемо неки свој начин и пут ка испуњењу тог врло озбиљног и тешког задатка.
Ми морамо да научимо младог човека да сам себи таба пут, а не да му га ми утабамо. Морамо да му покажемо неки циљ и онда лагано да га усмеравамо ка том циљу. Али, он сам мора налазити начин за то. Јер, ако му ми стално нудимо решења, нећемо од њега направити самосталну, способну особну, већ ће он увек зависити од некога. Бог нам је свима дао слободу избора.
Ви сте неко ко радо проводи време у природи и неретко водите и туристе у обиласке разних делова нашег дивног крајолика. Дишемо ли с природом у данашње време?
Бог нам је дао природу да је користимо на добро. Она је јако важна, како за наше тело тако и за наш дух. Природа је уско повезана са човеком. Вода је основни елемент, како у природи, тако и у телу човека. Дакле, човек је круна свега створеног и он је добио природу на дар да управља њоме. Сви знамо да је створен од праха земаљског и да ће се у прах земаљски и вратити. Можемо да чујемо да технологија и телефони одвлаче човека од природе. И јесте донекле тако. Сведоци смо да све више људи, који своје време проводе на тај начин, схватају колико је природно окружење важно, заправо.
Имам то неко скромно искуство, од десетак година, са другаром, који има агенцију која се бави организовањем боравака у природи. Тако да и ја, заједно са њиме радим и успут уживам у томе. Види се да људи имају потребу да се врате правим, природним вредностима, које смо помало запоставили и заборавили. Ми јесмо господари природе, али смо и гости и морамо да се понашамо лепо и одговорно према њој. Не да је експлоатишемо и уништавамо.
Зато је важно да ослушнемо реку, погледамо у то плаво небо, у зелену траву. Те неке једноставне ствари чине живот. А не сад, ми мислимо – неку велику ствар ћу да учиним. Не, довољно је да имам конекцију са природом.
***
Имати духовника као што је отац Драган Станојевић, већ је само по себи довољна благодат. И заиста, толико је мало потребно човеку да осети истински мир и радост живота. Јесте дар сваки сусрет, разговор, па макар и прећутна размена енергије са неким чију доброту и честитост непогрешиво осетите. За један дан овоземаљског живота и више него довољно. Ускликнимо с љубављу!