Манастир Пустиња домаћин централне свечаности у част јубилеја – 400. годишњице фрескописа

Др Дарко Танасковић: Манастир Пустиња је драгоцен ослонац

Светом Архијерејском Литургијом, којом је началствовао Преосвећени Епископ зворничко – тузлански Г. Фотије, уз саслуживање Преосвећених Епископа Јована (Пурића) и ваљевског Г. Исихија, свештеника и свештономонаха, као и појање Хора свештеника и богослова под управом протонамесника Бранка Чолића, а потом и свечаном академијом, у манастиру Пустиња обележен је несвакидашњи јубилеј- четири века трајања највреднијег живописа у Северозападној Србији, насталог у периоду од 15. марта до 18. јуна 1622. године

Пуста, само именом и само за лаике. За монахе, богата, налик ранохришћанским пустињама, у којима су ницале монашке заједнице и стасавали Оци Христове Цркве. Настанак јој предање везује за доба владавине краља Драгутина (13. век), а у народу се збори о њој и као задужбини најмлађег од тројице браће непознатих имена. Најлепшој, због чега завидна браћа изрекоше клетву „да пуста остане“. Наука, пак, најизвеснијим сматра да је подигнута у 17. веку на темељима старе богомоље, будући да су османске власти дозвољавале обнове светиња на местима на којима их је некад било. Посвећен Ваведењу Пресвете Богородице као Царска Лавра Хиландар, манастир Пустиња у клисури реке Јабланице носи траг Свете Горе захваљујући фрескама, које су пролећа 1622. године осликали фрескописци са Атоса Јован и Никола, а под будним оком њеног игумана Јанићија Битовића. Од тада наовамо, протекла су четири столећа. Пустињском Светом Јовану Крилатом и другим представама из библијске историје на поклоњење су притекле хиљаде боготражитеља. У књигу утисака најлепше речи о манастиру Пустиња уписали су Преподобни Отац Јустин Ћелијски, старац Никанор Хиландарац, славна српска песникиња Десанка Максимовић, академик др Владета Јеротић, етнолог Драгомир Антонић, књижевник Мома Димић, каријерни дипломата и универзитетски професор др Дарко Танасковић и многи други истакнути ствараоци. Пола века у њој нас дочекује мати Нина, с љубављу чији комадић, уз благодат Божју, свако са собом понесе са овог светог места. 

Велика је радост сабрати се данас у Пустињи око јубилеја- 400. годишњице њеног живописа, служити Свету Литургију и заблагодарити свима који су се уградили молитвено и материјално у прославу јубилеја и живота ове светиње, која је велики драгуљ наше духовности, рекао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, предавши реч поуке брату архијереју Владики Фотију са којим је делио монашке дане у манастиру Ковиљ. У свом обраћању, Владика Фотије је похвалио блаженопочивше Владике Атанасија и Милутина, чија су имена нераскидиво везана за манастир Пустињу, светињу која је кроз историју давала велике духовне плодове.

– Владици Исихију бих пожелео свако добро у овој епархији, која има два стуба, два велика светила- Светог Владику Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског. Наравно, и многе друге светитеље кроз историју. Али, Бог је њих подигао у новије време да буду светила као што у нашој Црној Гори имамо Светог Василија Острошког и Петра Цетињског. Због тих стубова нећемо погрешити, нећемо сићи с пута и отићи на странпутицу, него ћемо ићи светосавским путем спасења. Зато је ова епархија веома значајна и, слободно можемо рећи, централна епархија, срце Српске Православне Цркве. Добро је доћи овде и поучити се богословљу, поучити се православљу и српству- рекао је Владика Фотије у проповеди на крају Свете Литургије.

Програм свечане академије отворен је словом Владике Исихије о значају икона у богослужењу и животу хришћана, који за коначни циљ има улазак у Царство Божје.

– Православна икона, као и православна уметност  уопште, представљају плод вере у долазак Царства Божијег, у којем ће све, и човек и природа, на један нов начин живети у заједници са Богом у Христу. Православна икона учи и то какав животни став треба имати према ближњима. Гледајући лик сваког човека, у њему прво треба видети прототип по којем је саздан, односно Бога, и пренебрегнути његове слабости и мане, уочавајући његов будући, васкрсли лик, ослобођен од страсти. Другим речима, живот овде на земљи, испуњен љубављу према Богу и ближњима, у Вечности се усавршава у блаженство у присуству Божјем… Народна легенда каже да је најмлађи од тројице браће највише труда уложио и саградио ову светињу, чији је фрескопис напунио четири века. Она је необориво сведочанство, не само нашег историјског постојања на овом простору, већ и непоколебљиве везаности за будуће Царство Христа Бога- закључио је Владика Исихије.

Животни пут угледног универзитетског професора и потоњег дипломате др Дарка Танасковића у Пустињу је довео 1994. године, пред одлазак на дужност амбасадора у Турску, а на позив пријатеља му, угледног српског новинара, почившег Слободана Раковића из Ваљева. Због тога му је, како је рекао, веза са манастиром Пустиња дубока. Сусрет са игуманијом мати Нином оставио је посебан траг.

  • Мати Нина ми је тада поклонила теглу меда, рекавши:“Идите са љубављу у земљу оних који нас не воле. Понесите ову теглу меда, јер то није само мед…“ Тај тренутак и њене речи на неки чудесан начин су ме растеретиле терета, који ми је био на плећима, и ја сам отишао са много самопоуздања у Турску- поделио је проф. Дарко Танасковић своје сећање на важан тренутак у свом животу, који се збио у манастиру Пустиња. Речи које је записао у књигу утисака, а које је пронашао један од организатора свечаности архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић, одраз су катарзе, најдубље реалности до које човек може када је срећан и када му је то подарено. 
  • Мени је та посета манастиру била охрабрење, подстрек и ослонац током службовања у Турској у време рата у Босни и Херцеговини, касније у време кризе на Космету, закључно са НАТО агресијом на тадашњу Југославију. Данас смо овде када се поново надвијају тамни облаци и мислим да је драгоцено поново се ослонити о ослонац који представља манастир Пустиња- истакао је др Дарко Танасковић.  

По жељи мати Нине, у програму академије је наступио фрулаш Милинко Ивановић, а пригодан програм, у режији Петра Станојловића, су извели Етно група „Василис“ из Жабља код Новог Сада, чланови фолклорне секције Ваљевске гимназије и познати драмски уметник Ваљевац Небојша Миловановић. Свечаност је завршена трпезом љубави, коју је сестринство Пустиње припремило за све госте.

Ј. Ј.