На празник Преображења Господњег, група поклоника из Ваљева кренула је на дводневно путовање ка светињама Митрополије црногорско- приморске. У великој радости и молитвеној љубави верници су се поклонили манастирима Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци, Цетињу и Острогу, под духовним вођством јереја Славка Обрадовића, свештенослужитеља при Храму Покрова Пресвете Богородице
Превлака- сведочанство које вечности пружа руку
Ако би се спровела обнова, започета у другој половини деведесетих година прошлог века, те манастир Светог архангела Гаврила повратио своју грандиозност из доба Млетака (15.век), када је био два пута већи од Храма Светог Саве у Београду, Михољска Превлака би поново могла бити седиште Митрополије црногорско- приморске. Баш како је била за столовања Светог Саве, као Зетска епископија, историјски прожета са Царском лавром Хиландаром… Испред манастирског Храма Свете Тројице којег је 1833. подигла рисанска контеса Катарина Властелиновић, прича отац Михаило (Јанковић). Тихо, али снажно утискујући траг историјских бура чије је налете ова светиња трпела. Умируће, али достојанствено… На Превлаци је већ деценију и по, дочекује поклонике, причајући о животу чије прве трагове на овом парчету Боке которске археолози проналазе у првим људским цивилизацијама. Отац Михаило је некада предавао француски језик на чувеној Сорбони, открива сабрат му јеромонах Сава (Вукајловић), упућујући поздраве Владики Исихију, уз кога је у манастиру Ковиљ провео своје средњошколске дане. Причу оца Михаила поткрепљују драгоцености манастирске ризнице: ћупови из 1. и 2. века, урне за древне обреде монашких сахрана, надпрозорник из 9. века, копија чувене Крмчије Светог Саве, делови фресака из 13. века, књиге и „реликвија над реликвијама“- икона Светог Николаја Мирликијског пронађена у петнаестом, али засигурно насликана више векова раније, напомиње монах Михаило. У другој половини века за нама, ово место било је познато по називу Острво цвећа. Мирис који се њиме ширио изазивао је дивљење и стручњака и лаика из разних крајева света, тим пре што никакво цвеће овде није расло. Готово да га ни данас нема. Тек понека украсна биљка, засађена вредном руком монаха. Порекло мириса било је тајна, чије откривање идеолози петокраке нису желели, а Острво цвећа тек летовалиште са одмаралиштем припадника Југословенске народне армије. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, прве деценије своје архипастирске службе, открио је мошти Превлачких мученика, 72 монаха које су Млечани отровали у 15. веку. Туризма данас овде готово да нема, а спој световног и духовног у свакодневици видљив је при проласку поред бунгалова, саграђених на манастирском имању, у којима живе избегли официри ЈНА.
Цетињски векови и опомене
Насупрот Михољској Превлаци, где поклонику, чини се, свака травка и камен желе добродошлицу, на Цетињу је ситуација нешто другачија. Задужбина средњовековног владара Зете Ивана Црнојевића (1484.) једна је од највећих светиња Српске Православне Цркве. Широм хришћанског света познато је да је манастирски Храм Рођења Пресвете Богородице дом деснице Светог Јована Претече, која је крстила Господа Христа, моштију Светог Петра Цетињског, духовног и световног поглавара Црне Горе од 1784. до 1830. године, стрица „најмудрије српске главе“ Његоша… Ту се чува, приповеда поклоницима из Ваљева јеромонах Гаврило, и честица Часног Крста Господњег, епитрахиљ Светог Саве, круна Светог краља Стефана Дечанског и низ драгоцених реликвија, којима верници сваког дана притичу на поклоњење. Како се из медија, али и на лицу места може чути, комитска изгредништва нису ретка појава, због чега је полицијско возило током дана паркирано испред манастирског комплекса. Успут се пролази покрај старог храма Црнојевића, Богословије „Свети Петар Цетињски“, Биљарде и Историјског музеја, у ком се чува икона Богородице Филермосе, објашњава вођа пута свештеник Славко Обрадовић, уз напомену да се мало пожури како би се избегле евентуалне непријатности. Стварност, која не прија, али несумњиво на нешто важно упућује. Да се вратимио себи и боље видимо једни друге. Зарад поштовања подвига предака и поноса потомака, Бог зна…
Ведро небо над Острогом
Након Цетиња, пут води у Острог или „под Острог“, како локално становништво зна рећи. Слика небројено пута виђена и добро упамћена: хиљаде верника који се припремају да преноће у конаку доњег манастира, али још више под небом на платоу светиње на висини Острошке греде. Ведрим, подразумева се, иако је при доласку падала киша. У чудеса Светог Василија беспоговорно се верује за много тога за шта се дође измолити, па ће се облаци једноставно повући док молитва траје. То се и догодило, те су се Ваљевци поклонили моштима светитеља. Литургије су служене у размаку од сат и у горњем и доњем манастиру. Прочитана молитва за здравље, а како је у току Госпојински пост, многи су приступили Светој тајни причешћа.
Према жељи више путника, у повратку ка Ваљеву уприличена је посета манастиру Куманица, споменику културе од изузетног значаја, чији корени датирају у 13. век. Смештена у долини реке Лим, која управо на овом месту прави импресивне водопаде, у селу Врбница (Општина Сјеница), ова светиња је посвећена Светом архангелу Гаврилу. У њој се чувају мошти Светог Григорија Куманичког, чије је порекло историјски недовољно истражено, али чуда која се крај њих дешавају на поклоњење доводе мноштво православних верника са свих страна, а неретко и оне иноверне, који насељавају ове крајеве. Тишина и дух старих времена, који исијавају из овог светог места, дотакли су све присутне, посебно заједничка молитва и помазивање освећеним уљем.
За крај још једног успешно реализованог поклоничког путовања, отац Славко Обрадовић оставио је Милешеву. Задужбина Светог краља Владислава, широм света препознатљива по нестварно лепој фресци Белог анђела, и овог пута отворила је своје двери за све намернике, а сестринство је учинило посебну част изневши на целивање руку Светог Саве.
На крају сабрања, сви учесници упутили су благодарје оцу Славку Обрадовићу, уз жељу да се у догледно време поново на неком светом месту окупе и понесу благодат, која пружа окрепљење и духу и телу, неопходно у времену великих искушења која намећу данашњи услови живота.
Ј. Ј.
Ваљевци се поклонили светињама Косова и Метохије
Дана 29. и 30. јула лета Господњег 2022. група верника из Ваљева, под духовним вођством јереја Славка Обрадовића, реализовала је поклоничко путовање светињама Косова и Метохије
Како започети репортажу о поклоничком путовању на Косово и Метохију? Припремати се за пут, за сусрет са српском Светом земљом, па и за само писање о доживљају који се збио није једноставно. Збиља није лако отићи било где у сусрет светињама, а посебно оним које су траг нашег вековног постојања.
Кренувши из Ваљева, уз молитве Светом Сави, Светом Николају и Преподобном Јустину, и благослов Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, у петак 29. Јула 2022. године пред Литургију стигосмо, опасани свежим поветарцем са Проклетија и Пећке Бистрице, у Пећку Патријаршију. Стигосмо код Пресвете Богородице Пећке, првобитно Јерусалимске Богородице, по речима монахиње из овог манастира, коју је по предању живописао апостол и јеванђелист Лука 48. године. Стигосмо, не верујући да смо заиста ту. Неки од нас су се освешћивали у порти манастира, окружени богато разгранатим стаблом дуда, које је засадио Архиепископ Сава други, братанац Светог Саве, доневши садницу из Дамаска и тиме створивши чврсту духовну спону са земљом Светог Јована Дамаскина. Кроз порту манастира пролази канал са водом из реке Бистрице, која уз Проклетије пружа освежење, док се духовно окрепљујемо на Светој Литургији у Саборној цркви, од 13. века седишту српских патријараха и светском културном благу.
Након Пећке Патријаршије, стигосмо код српског краља Светог Стефана Дечанског, у његову задужбину манастир Дечане, коју до данас чувају снаге КФОР- а. Поглед на цркву из 1335. године, споља некарактеристичне архитектуре за то доба и наше поднебље (романички стил са елементима готике), али и чињеница да се баш у њој налазе мошти краља Св. Стефана Уроша III и његове сестре Јелене, уз најбоље очувано фрескописно издање из тог времена, гарантује једно посебно место. И немогуће је описати ово место нити осећаје који преплављују поносног и истовремено тужног српског потомка. Јеромонах Петар, који нас је угостио, је био врло пријатан и пружио нам је много информација о историјату манастира. Целивали смо мошти српског краља, приносећи искрено своје молитве…
У царском граду Призрену прво одредиште била је Призренска богословија Светих Кирила и Методија, где нас је срдачно дочекао јеромонах Исидор, професор и секретар школе. Боравак у граду на Бистрици настављен је у саборном Храму Светог Ђорђа и Цркви Богородице Љевишке, задужбини Светог краља Милутина из XIV века, познатој по страдалној историји и чувеној фресци Богородице Елеусе са Христом Хранитељем. У манастир Светих архангела који је подигао цар Душан, делом и као свој владарски маузолеј, недалеко од Призрена, уз стару византијску тврђаву Вишеград, стигли смо предвече. Дочекани смо топло и срдачно. Након вечере смо, док је било још дневне светлости, кружили по порти, упознавајући се са детаљима попут ископина темеља цркава и гробног места Цара Душана. Оно што је за Симеона Немању Студеница, а за краља Милутина Бањска и за краља Стефана Дечани, то су за цара Душана Свети Архангели – место где је своје тело положио. На празник Огњене Марије, Свету Литургију су служили игуман манастира архимандрит Михаило, јеромонах Исидор и јереј Славко Обрадовић из Ваљева. Након одслужене Свете Литургије, послужена је трпеза, уз коју се певало и казивало о Призрену. На путу ка утврђењу Каљаји, посетили смо Цркву Светог Спаса, још увек разорену…
Призрен заиста одише посебношћу, неки кажу да подсећа на Ваљево. Ту су поплочане улице, речица која протиче кроз град, зеленило и понеки наш сународник са сузом радосницом на помен одакле смо… Следеће одредиште било је манастир Зочиште. Неко је из наше групе рекао да се ту осећа као у Грчкој – црква у камену, дрвећа смокве и банана, винове лозе и кивија, до рузмарина, цвећа и другог ниског растиња. Манастир је посвећен Светим Козми и Дамјану, чије се мошти овде чувају. Игуман Стефан нас је топло дочекао, пружио је утеху свима нама, помолио се за бездетне парове који су били на овом ходочашћу, али и за опште здравље свих присутних. Крај другог дана је био посвећен обиласку Велике Хоче, где смо ноћили у домовима људи који ту живе. Велика Хоча броји око 500 Срба од којих је око 80 деце. Познати су по узгоју врхунског вина, у шта смо се уверили. Још у време цара Душана виноградарство у Призрену и у Великој Хочи је било међу развијенијим, а на нашу радост домаћини су наставили винарску традицију. Оно што је заиста за дивљење и поштовање јесу цркве, којих у Великој Хочи има дванаест. У Великој Хочи је за споменик културе проглашен маузолеј спомен-кула у коме почивају комите овог краја – учитељ из Ораховца, Лазар Кујунџић и његови саборци. У недељу, рано ујутру запутисмо се ка задужбини Светог краља Милутина – Грачаници. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко- призренски Г. Теодосије, уз саслужење јереја Дарка Маринковића и Славка Обрадовића. Након Литургије смо дошли на Газиместан – место на ком је вођена славна Косовска битка, а јереј Славко Обрадовић је уз саслужење ђакона Мије Бојиновића и ипођакона Небојше Пакевића одслужио помен косовским јунацима и свим бранитељима Косова и Метохије до данашњих дана.. На крају поклоничког путовања уследила је посета манастиру Бањска, посвећеног Светом Архиђакону Стефану,једној од 42 задужбине Светог краља Милутина, највећег ктитора свог доба. Радост и сузе, тишина и гласови. Све је помешано и записано у нашим сећањима. Остаје време да се чека и нада да се опет сретнемо на истом месту. Ако Бог да, догодине у Призрену!
Маја Велимировић
