Ходочашћа на којима се обилазе светиње постала су традиција Светосавске омладинске заједнице, а уједно и нешто што се пажљиво планира и чему се чланови највише радују и жељно ишчекују. Ове недеље, 15. Маја 2022. године, предвођени ђаконом Мијом Бојиновићем, обишли су 5 манастира: Копорин, Покајницу, Манасију, Раваницу и Лешје.Литургији су присуствовали у Копорину, крај моштију Деспота Стефана Лазаревића.
Надахнутом беседом свештеника, затим молитвом за здравље и пород, сви присутни су изашли препуни утисака. Гостопримство и агапе након Литургије, затим окрепљење светом водом на извору недалеко од манастира дали су свима снагу за далек пут.Наредна тачка био је манастир Покајница, црква брвнара посвећена Преносу моштију Светог Николе.
У самом манастиру су најпре саслушали све о њеном бурном историјату, на шта се својом беседом надовезао ђакон Бојиновић у којој се дотакао саме симболике покајања и других животних дилема. Тако, сви су изашли са јаким утисцима и промишљањима.Млади светосавци су посетили гроб мати Иларије, сахрањене крај самог манастира, одавши почаст али и поштовање за њену борбу за очување Косова и Метохије.
За наредни манастир многи су били информисани да је велелепно здање, али лепота манастира Манасија засенила је све. Импозантне зидине и задужбина Деспота Стефана оставила је такав утисак на све да су желели да се што дуже ту задрже.Пошто је наставак пута изискивао доста времена, упутили су се ка задужбини Светог Кнеза Лазара, манастиру Раваница.
У миру и молитвеној тишини, целивали су кивот са моштима Светог Кнеза, а затим предахнули у пријатном дворишту.За сам крај овог ходочашћа и као круна овог дивног пута чекао је манастир Лешје.При самом доласку до њега, утисак свих и због самог положаја, али и огромне благодати којом ова светиња одише, да је он у сваком смислу ближи небу него земљи.Руски стил градње ствара осећај да се налазите на њиховом тлу, а не у Србији.Љубазна монахиња, стрпљиво и надахнуто, дуго је причала историју светиње, али и о моштима које у изобиљу шире благодат.
За сам крај имали су прилику да чују и виде нешто несвакидашње. Монахиње ручно звоне на звонима и то су млади светосавци молитвено гледали и слушали, док се панорамом са тог видиковца ширио поглед на котлину и планине уз залазак сунца.Радост и захвалност за све на овом путу као и овај тренутак- круну ходочашћа тешко је довољно описати, али сведочити морамо и желимо.Кажу да ходочастити изворно значи ићи ка извору оног што је свето. У мору поплаве туристичког приступа светињи, Светосавска омладинска заједница се потрудила да молитвено приступи свима и свему.Захвална што као представник своје епархије може и жели, трудиће се и убудуће да достојно проноси њен углед.
Мирјана Живковић
