Био је пример пера и морала
На вечни починак данас је на гробљу у Лајковцу испраћен угледни српски књижевник Радован Бели Марковић. Опело је служио архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија протонамесник Филип Јаковљевић, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. Уз чланове породице, од надалеко познатог Лајковчанина опростили су се бројни суграђани, председник Општине Лајковац Андрија Живковић и некадашњи српски премијер Војислав Коштуница и министар полиције Душан Михајловић
На дан када се природа освећује, Син Божји се крштава у водама Јордана и Дух Свети силази на Спаситеља света, када празнујемо Свето Богојављење, преминуо је драги нам књижевник Радован Бели Марковић. Човек, који није био обично, већ велико име за свет савремене књижевности. Свет његових колега, пријатеља и свих који су га познавали, казао је у дирљивом опроштајном слову архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија протонамесник Филип Јаковљевић, који је овом свестраном културном делатнику пре четири године, у име блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, уручио Орден Светог Владике Николаја. Управо ту, у завичају, чије је име пронео широм земље изврсношћу своје личности и својих рукописа.
– Радован Бели Марковић био је пример пера и морала, пример истрајности и осећајности. Као такав, остаће узор многим новим нараштајима. Не би могао другачији ни бити, зато што се он напајао на изворима на којима су се напајали сви великани овог краја. Његова стална тема и дилема, која га никад није напуштала, био је српски народ и његов језик. Управо све то га је чинило и давало му огромну књижевну силу. Силу, која га је уздигла у висине бесмртника, овенчала главу неувењивим венцем. Силу, која је записала пером не на папиру, него у камену сва дела његова и која је учинила да се управо на њега односе речи његовог по перу друга:“Благо човјеку ко довјека живи, имао се рашта и родити“- рекао је протонамесник Филип Јаковљевић.
„Ово у животу бива или не бива једанпут и ово се памти читавог живота, а ни у оном вечном се не заборавља“, речи су Радована Белог Марковића изговорене приликом уручења му Ордена Светог Владике Николаја. Много је дивних речи које је велики књижевник записао и изговорио, али управо ове отац Филип Јаковљевић носиће у трајном сећању. Јер, како је поделио са присутнима, оне су биле његово исповедање вере и на њему својствен начин исказивање његовог поимања тајне живота и тајне смрти. Протонамесник Филип Јаковљевић је пренео изразе саучешћа Преосвећеног Епископа ваљевског Г. Исихија, који такође ових дана приноси молитве за душу великог ствараоца.
Радован Бели Марковић био је човек јединственог сензибилитета, надахнућа и литерарног израза, којима је остао веран пола века. Без додира са трендовима, који диктирају комерцијалне елементе сходно друштвеном контексту у коме уметност писања егзистира. Многа његова дела, приповедачке бравуре, завредела су престижна признања и хвалоспеве критике и читалаца. Велик пером, а животом један од нас. Срдачни насмејани господин и једнако човек „из народа“. Онај који шета сокаком вароши железничара и покрај опеване Лајковачке пруге, где клопарања вагона сваког дана откину по тренутак намерника. Онај, који кнеза Мишкина „доводи“ у бело Ваљево и „залива последњу ружу Колубаре“. Онај, чији је језик богатио књижевни српски, а преводиоце изазивао као вагабунде боемске калдрме. Онај, без ког је тешко, а мора се. Док се празнина не попуни… у његовим Ћелијама, Лајковцу, Ваљеву…
Ј. Ј.
