Беседа Владике Милутина изговорена 29. марта 2019. године у манастиру Лелић на тридесетогодишњицу од упокојења Владике Јована Велимировића
Поштовани оци свештенослужитељи, драга браћо и сестре, данас смо дошли у овај свети манастир, који нам је изнова све дражи и све лепши. Мислим на духовне вредности, а после тога и материјалне, јер знамо да је то била жеља Светог Владике Николаја. Дошли смо на Свету Литургију Пређеосвећених дарова на овај дан, када је Црква одредила да се она служи, да се помолимо, причестимо и окусимо бесмртност, Самога Христа Бога у Светој тајни, део тела и крви Његове, која се налази на Светом престолу, нуди се и даје онима који желе да окусе бесмртност и да се на неки начин припреме да буду достојни светих тајни.
Лелић сам по себи је велика светиња, најпре као задужбина Светог Владике Николаја. Читав његов живот и рад видимо у њој. Видимо колико се он трудио, најпре и највише духовно, да охристови народ српски, да му каже оно што нико не би умео да каже као он и да нам пророкује шта ће бити у будућности. То је Свети Владика Николај могао, јер му је Бог дао велике дарове. Зато ми овде долазимо често да се помолимо пред његовим светим моштима и да га замолимо да и данас заплаче пред Богом живим за спас српског народа, за спас наше лепе земље, наше лепе отаџбине Србије. Посебно да га замолимо да моли Светог Цара Лазара и све свете да нам Господ, без обзира на наше грехе и немарности, сачува Косово и Метохију и да та земља вечно остане колевка српског народа.
Када дођемо и станемо пред ове свете мошти, човек осети благодат Божју, јер Свети Владика Николај њоме лечи људе. Дакле, та сила Божја која се налази у њему лечи наше болести, окрепљује нас и зато смо данас овде, да се помолимо у овом светом манастиру и да се јавимо Светом Владики да смо ту, да смо на путу Христовом. Да гледамо пут истока, тамо где сунце излази. Не окрећемо се на запад, ни на север, ни на југ, већ следимо како нас је учио Свети Владика Николај. Другачије не умемо и нећемо да чинимо.
Други повод нашег доласка јесте тридесетогодишњица од упокојења нашег великог Владике Јована Велимировића, који је овде рођен и одрастао, овде школу учио и из ћелијске светиње отишао у свет да се Богу моли. Овде је стасао и узрастао у великог човека Цркве Христове. У одсудним тренуцима био је ректор београдске богословије. Пред њим је била будућност какву људи данас обично желе, рачунајући да има породицу која је велика светиња. Али, Божја воља није била да он иде тим путем, као што није била ни за Светог Владику Николаја да буде војник и командује пуковима и да стоји мирно пред генералима. Није испуњавао услове за војску и Господ га је регрутовао у војску царског свештенства. Да се моли и војује против непријатеља најљућег, а то је сатана, и води свој народ као што генерали воде своје војнике на путу борбе. То је Господ учинио, промисао Његова је упутила Владику Николаја на овај пут. Скоро сам у једној посети касарни војсци рекао: „Шта би било да је Владика Николај постао војник, а шта би било да је Војвода Мишић постао монах?“ Господ је одредио и једног и другог за великане српског народа, а кад Господ одреди наше је да се предамо. Владике Јована се сећам од малих ногу. Кад сам био искушеник у манастиру Каона, он је долазио. За нас младе, то је било као да Христос Бог долази. Тако смо се радовали његовом доласку. Био је по свему другачији од других људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао и стас. Био је по томе одређен да буде вођа. Док је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: „Када је овако велики владика српски, колики ли је онда тек патријарх?“ Грчки народ се дивио како је био висок, прави горостас. Био је, браћо и сестре, прави духовни отац. Знао је да покара. Знао је да укори, да каже оштру реч, а све зато да би лечио. Био је духовни отац, прави родитељ. Знао је да опомиње. Сећам се кад ми је дао чин протосинђела, када сам га поздрављао, видео сам сузе у његовим очима. Ето шта је прави духовни отац. Шта је лепота човека… Најпре лепота Архијереја Божјег. Свака његова реч је била велика, свака је лечила. Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма била је упозорење да мудро идемо, да мудро говоримо. Да водимо рачуна о свему што кажемо, јер лако је погинути узалуд. Добро је спасити себе, а учинити добро својој Цркви. О Владики Јовану се може много говорити. Данас се о њему и пишу књиге. Ја сам га видео, рукоположио ме је у монашки чин. У болести кад је био, сви ми свештеници Епархије шабачко – ваљевске смо га служили. Кад Епископ треба да путује на онај свет, сво свештенство и монаштво бди поред његове постеље да му помогне у његовој болести онда кад му је најтеже, јер нам је он преко Господа Христа и Духа Светога дао све. Дао нам је монашки и све остале чинове које достижемо по благодати Божјој. Заједно је са Светим Владиком Николајем и посматра нас шта радимо и како живимо. Зато и није лако стајати пред Светим Владиком Николајем, пред његовим моштима, као и пред земним остацима великог Владике Јована. И данас, као Епископ, дивим се његовој мудрости.
Дошли смо данас, кад је Света Литургија, да обележимо тридесет година од упокојења. Да се помолимо Богу, јер то је најважније, најпрече и најпотребније. Када неко оде на онај свет, молитве су најпотребније. Зато песник каже: „Кад би моћи говорио, још би једно замолио: молите се за ме Богу, јер молити ја не могу. Свршена је моја књига, сад на вама лежи брига; да ми књигу поправите, милост Божју испросите.“ Зато кличемо: „Господе, нека је наш Владика Јован тамо поред свог стрица Светог Николаја! Господе, послали смо два великана у Твоје царство. Послали смо Светог Владику Николаја да украшава твој врт, а после њега и великог Владику Јована Велимировића да украси Твоје царство.“
Вечни покој Владики Јовану, вечно сећање и вечно памћење и нама свештеницима овде. Скоро нас је све рукоположио и дао нам оно што јесмо. Зато га осећамо као свог оца, целивамо његов гроб и молимо Господа да је у Царству Његовом. Амин