Беседа Владике Милутина на празник Светог Димитрија Солунског, славу Богомољачког братства Осечине, 8. новембра 2019. године
Драга децо, драга браћо и сестре, радујемо се данашњем дану и Светом великомученику Димитрију. Радујемо се што смо овде у Осечини, месту богомољачком, где је јак Богомољачки покрет. Један од најјачих у земљи, о коме је Владика Николај писао, поздрављао братство и сестринство и повремено долазио у Осечину да се Богу помоли и са браћом и сестрама, бомољцима и богомољкама, поразговара, утеши их и упути на пут којим треба да иду. Свети Владика Николај је знао да ће доћи тешка времена, када ће се крст Христов ломити и бацати, а на иконе пљувати. Он је то предсказао, а тако и јесте било. Зато је он припремао велику и моћну војску богомољаца и богомољки, који ће сачувати веру Христову у времену кад дође атеизам, када ће бити опасно веровати у Христа и када ће се гинути за име Христа. Као што смо чули у Светом писму да је Господ рекао: „Доћи ће време када ће мислити ко вас убије да Богу службу чини.“ То је било у време апостола Христових. Од њих дванаест, сем једнога, сви су побијени и мучени за Христа Бога нашега. Браћо и сестре, тога се држимо и то чувајмо!
Ви сте данас једно богомољачко братство и сестринство које није баш јако. То морамо да признамо и кажемо. Делује да сте овде, али слабо се чујете. На пример, као што је на првом месту најјаче братство и сестринство Богомољачког покрета у граду Ваљеву. Они имају духовника оца Милинка Јовића, који је веома добар проповедник и веома добар организатор. Од братства које је било на издисају учинио је да је оно васкрсло и данас светлим примером служи народу нашем, држави нашој и свима који верују, а и који не верују, шта значи бити војник Христов, који ратује за Христа Бога против сатане. Сви ми који смо у Светој Цркви крштени Светом тајном крштења имамо ту борбу непрекидну. Само онај који је опуштен, као војник кад одложи мач, у опасности је да погине и да његова држава буде разорена зато што не стражи чувајући отаџбину своју, краља и оне који владају земљом. Исто је и са нама. Ми јесмо хришћани, али често заборавимо да смо то. Онда нехришћански живимо. Дамо себи слободу и да опсујемо, да пијемо и пушимо, да осуђујемо друге, да мрзимо људе, да се судимо и да се свађамо. Све је то ђаволски посао, браћо и сестре. О томе само ђаво има помисли, а ми као људи који се хришћанима зовемо, немамо никакве користи, већ само штете, ако мрзимо ма кога на овом свету.
Данас се много говори о љубави. Чули сте шта Господ каже: „Ко љуби мене, љуби вас. Ко се вас одриче, и мене се одриче… Љубите непријатеље своје! Благосиљајте оне који вас гоне. Ако имаш две кошуље, дај једну ономе који нема…“ Господ нас је све научио шта треба да чинимо. Али, слаби смо, нисмо јаки, па то заборављамо. Многи не знају ту заповест Христову и онда падају, постајући нехришћани. Хришћанин значи бити сличан Христу Господу, бити Његов ученик и Његов слуга. Браћо и сестре, ви који сте чланови Богомољачког покрета, ви сте та богомољна војска Христова, која треба да војује. Кад неко плаче у селу, да трчимо да га у жалости утешимо и помогнемо му. Да оном који нема храну и одело, ако је сиромашан, да потрчимо сви да помогнемо. Да чинимо добро једни другима, да никога не мрзимо, свакоме добро мислимо. Да деца поштују своје родитеље као што је некада било да дете, кад устане ујутру, умије се хладном водом, прекрсти се и каже: „Господе, хвала ти што си ме пробудио. Мога сам да заспим да се више никада не пробудим.“ Тако су нас учили кад смо били деца. Сви смо смртни, браћо и сестре, и смрт је нешто што се дешава у овом свету. Свако кад устане треба да се сети тога и да каже: „Слава ти Господе што си ме подигао из постеље, која је могла да буде моја гробница!“ Тако су нас учили некада. Да се окренемо ка истоку, прекрстимо се, помолимо се Богу, узмемо нафору и, када родитељи устану, иде се да се пољуби рука оцу и мајци. Како је то лепо било… Данас, за овај европски свет је то глупост. Данас је то неприхватљиво. Данас се не учи да се родитељу љуби рука, него да га дете тужи, ако га казни. То је свет у коме живимо. Докле смо стигли у овом свету? Погледајте шта се ради!
Погледајте на шта личи свет, неправду људску према Косову и Метохији, према земљи Србији, која је дивна и света земља. Мрзе је и праве планове како да нас униште, да нас тамо нема. Данас свет неће да каже да је то српска земља. То „српска“ смета целом свету. Али, ми смо учени и учићемо да је Србија света земља и да су људи у Србији деца Светог Саве и Светог Немање. Као што сте ви данас у пуној цркви Божјој. То само ради Божји народ, који ниједну државу света не мрзи, али се не слажемо са онима који нас бомбардују, који нас затиру разним отровима и шта све не чине моћници овог света на нашој земљи. Али, морамо да знамо да нећемо да будемо као они. Не! Ја чувам веру своју, веру Светог Саве, идем у цркву, причешћујем се, љубим руку оцу и мајци, јер да њих није било не бих ни ја постојао. То је Србин одувек знао и увек треба да зна. Не да се прилагођавамо Европи и свету. Неке европске вредности су добре и треба их се држати. Рецимо, кад се путује аутом, не сме се избацити флашица или папир кроз прозор на улицу. То је лепо, али за много тога другог – хвала лепо! ,
Имамо учитеља нашег, Светог Саву, који нас је научио оном најлепшем. Наш народ мирише Светим Савом, мирише на Христа и Царство Божје. Али, браћо и сестре, то морамо да очувамо. Ви, деке и баке, да овој златној дечици стално говорите, не да им намећете, него да им кажете како је некада било. Они ће сами одлучити шта ће и како ће у животу. Тешко и нама и њима, ако не чују истину о томе како је некада било, у време „златне Србије“. То никоме не смета. Само доноси срећу једном народу. Не стидимо се наше ношње, већ полунагих певачица које урлају пред хиљадама људи и играју као некада Салома пред царем Иродом, када је одсечена глава Светом Јовану Крститељу. Данас повремено имамо прилику да на телевизији чујемо изворне народне песме. Све је мање тога… Ми хришћани никога не осуђујемо. Нека ради свако како хоће. Али, ми, српски народ, нећемо да идемо тим путем. Нећемо на тај начин да живимо, већ онако како су нас учили Свети Сава, Свети Василије Острошки, Владика Николај, Отац Јустин Ћелијски. Они су тако говорили и тако живели. Зато су сада у кивотима и чуда чине. Многи налазе одговоре на разна питања само ако се дотакну кивота Светог Владике Николаја и Оца Јустина. Велики смо ми народ, браћо и сестре. Не можемо историјом да се постидимо ни пред ким на овоме свету. Имамо великане какве нико нема и морамо бити достојни њих.
Морамо бити достојни и великог мученика и исповедника вере Христове Светог Димитрија Солунског. Знате како се он слави у Солуну… Сва војска изађе, сви официри и војници, цео Солун изађе у литију кроз град. На челу иде војска, државници и безброј народа. Његове мошти су у златном ковчегу, тако украшене да сија све као сунце. Имате осећај да сте на небу, а не на земљи. Тако они који Господу служе и држе се речи Господњих, они постају светитељи као Свети Димитрије. Његов тата је био велики солунски проповедник, веома побожан. Његова мајка била је такође јако побожна. Свети Димитрије је најлепше научио од својих родитеља и све што је научио унео је у себе. Када му је отац умро, онда га је, као веома ученог човека, цар Максимијан узео да буде војвода, да иде у ратове против непријатеља. Он је пристао да са 23 – 24 године буде војводе. Једном прилико је цар дошао да га посети. Чуо је да војвода солунски верује у „неког Бога Христа“, а он убија хришћане где год стигне. Дође и пита га: „Је л’ти верујеш у Хтриста?“ „Да“, одговорио је војвода. „Ти не верујеш у Бога у кога треба да верујеш“, рекао је цар и то је била смртна пресуда. Био је одмах свезан, бачен у тамницу и војска га је убила. Њега славимо данас. Ко је победио? Да ли римски цар или он? Победио је Свети Димитрије. Данас га славимо и палимо кандила. Његове иконе виђамо у црквама. Славите га и ви као своју славу.
Браћо и сестре, будите радосни у животу! Немојте никога мрзети! То је огроман грех и није добро кад човек нема мир, срећу и радост. Ако не мрзи никога, човек има радост. Нека ради овај свет шта год хоће. Њему ће доћи крај и Господ Христос ће доћи да суди живима и мртвима. Зато се спремамо за тај дан. Овде се служи Света Литургија. Деца су певала, анђели Божји… Погледајте хор како дивно пева Свету Литургију! А како је то тек у Царству Божјем… Милијарде анђела певају Богу. Ово је слика земаљске Цркве која треба да досегне до небеске Цркве, у којој је Христос Господ и милијарде анђела и светитеља који певају Богу.
Ја бих да поделим једну радост са вама, а то је да сам пре 50 година тачно на данашњи дан постао свештеник овде. Тачно је 50 година како служим Христу Богу као свештеник. То је мали јубилеј. То је моја и ваша радост. Осечина је лепо место. Требао сам бити данас у Лајковцу, али сам уочи поласка рекао: „Не могу, морам у Осечину.“ Послао сам им игумана да служи и све је у реду. Ми који смо старији, угледајмо се на децу! Имајмо њихов лик. То су анђели. Оно неискварено и свето. Дивно видети и са њима бити. Покушајмо и ми да очувамо лик деце, а то је лик Христов.
Радујте се и веселите, браћо и сестре! Радујте се што сте на Литургији, што сте народ Божји, што сте дошли у дом Божји. Овде Бог живи. Ово је Његова кућа. Дошли смо у посету Богу нашем да га видимо, чујемо шта је рекао, целивамо и замолимо да помогне дому нашем. Да роди све што треба да роди у пољу, да се рађају деца… Сваки дан по пола милиона деце да се роди не би било много. Свако дете жели бату и секу. Да мајке рађају, то је заповест Божја: „Рађајте се, множите се, напуните земљу и владајте њоме!“ Нови свет је дошао и рекао: „Абортус“. То је кртвава реч, изашла из паклене дубине. Шта има лепше од тога кад се дете роди? Ништа лепше! Сви сте лепо певали и Богу се молили. Леопо је што смо данас били у Осечини да се молимо и радујемо, да се причестимо и сусретнемо са Христом. Бог вас благословио!