Гледајући ваша озарена лица неком чудесном тајном, гледајући ваше очи из којих зрачи та радост, браћо и сестре, ја ћу своје обраћање данас почети завршним речима најлепше беседе Христове, у којој је он изнео целокупни програм спасења рода људског и упутио нас шта нам ваља чинити да би наследили живот вечни. „Ко има уши да чује, нека чује, и очи да види, нека види“ – те речи Христове, којима ја сад почех своју беседу, а Он ју је њима завршио, рећи ће нам: “Радујте се и веселите, јер је велика ваша награда на небесима“. Овај доживљај на Светој Литургији први пут после годину и по дана, колико је трајала обнова овог светог храма, не може да да свет, јер овај свет то нема и то не уме. Иако га је Бог створио, човек је покварио творевину и зато та радост не почива у тој снази у овоме свету, него на другом месту. Истина је, рекоше мудри људи, да светске радости ма које оне биле, колико дају радости, толико одузимају. Ма шта било и ма како се звало од тих радости, не може бити равно овом данас овде. Ова радост, ја се надам да смо сви то осетили, уводи у виши свет. Отворимо очи своје да видимо тај други свет, бољи, савршени! Отворимо уши своје да чујемо ове речи које смо ми недостојни изговарали данас овде, а Оци Цркве заповедили да то чинимо, читајући молитве за обновљење овог храма и Свету Литургију коју је у овом облику забележио у 4. веку велики Свети Јован Златоусти!
Радост највећа која може постојати јесте када се човек сусретне са Богом. Тај сусрет може бити и површан, а опет је радост, али није она права. Ако желимо да сазнамо шта је права радост сусретања са Богом, сетите се предивне Јелисавете, мајке Светог Јована Крститеља која је, носећи у утроби малог Светог Јована, пошла у сусрет Марији, којој јој је била тетка. Када су се сусреле Јелисавета и Марија, тада је Свети Јован заиграо од радости у утроби Јелисаветиној. Свето јеванђеље говори о правој радости, без обзира на то шта ми смртни људи мислили, колико певали и радовали се на венчањима, крштењима, гозбама и другим разним поводима, све су то земаљске радости које одузимају више него што дају. Замислите: младенац са само шест месеци у утроби Јелисавете игра од радости, јер се сусрео са мајком Господа Христа. Сусрели су се Јован и Мати Божја. То је та радост коју осећа дечак у утроби мајке и камо среће да и ми ту радост осећамо чешће, да се на прави начин сусрећемо са Богом живим.
Браћо и сестре, у нама је Дух Свети животворни. У човеку су смештене све тајне овога света. Човек је највећа тајна овога света. Он је саткан рукама Божјим. Све беше на реч Божју, а човек је створен по савету Свете Тројице – „Хајде да начинимо човека као што смо ми…“ Зато човек јесте свеколика, свеукупна тајна и већи од неба и земље. Како је та радост данас потребна у овом суморном свету… Свету наоружаном до зуба таквим оружјем да једним додиром на дугме може запалити све и пореметити сам космос. Није то Бог дао човеку, већ нека друга сила. И опасно је што се човек у то узда, тежи ка томе и трчи ка наоружању. Онда нема те радости и зато радости попут ове данашње – обновљења овог светог храма,јесу потребне, као и сличне радости – још узвишенија Света Литургија. Потребне су што више и што чешће, јер смо много оптерећени бригама и јадима овог света. Све што нас сналази, не само у нашој дивној и прелепој земљи Србији, него у целом свету, сналази нас јер свет не зна шта чини. Због тога нема сусретања у Богу и са Богом на највишим дипломатским местима, него сусретања човека са човеком. Зато смо сиромашни и свет зато овако изгледа. Каже један проповедник: „Када то проради радост у човеку?“ Она најјаче проради кад се човек сусреће са Богом. Ви сте данас у сусрету са Богом, зато је ваша радост велика и лица озарена. Слично је то, исти проповедник каже, као кад погледате како дрво или нека биљка умире зими од силне хладноће. Као да није жива, као да пуца од мраза… Али, погледајте шта бива у пролеће – крошња на дрвету почиње да се радује, да се одева, да миришу цветови, да доноси слатки плод кад време дође… Шта једно промрзло дрво покрене на радост и на живот? Сунчана светлост. Христос је сунце наше, зато смо радосни данас. Он је присутан овде. Њему и Матери Његовој у част обновисмо овај свети храм и зато се данас пред њима и свим светима толико радујемо. Нећемо кући отићи уморни као са свадбе. Отићи ћемо радосни, расположени, охрабрени, осокољени, наоружани оружјем Божјим – вером и љубављу. Нема у свету радости и весеља са којег човек не оде уморан. Светске радости умарају човека. Само духовне га веселе.
Када смо почињали обнову овога светога храма, било је тешко. Мене су саветовали: „Немојте, владико! Времена су тешка, нећемо моћи, нећемо успети…“ Ја сам рекао: „У име Оца, и Сина, и Светога Духа и Мајке Божје, почињемо!“ Даће Бог, биће… Што се не почне, то се не доврши. Ево, ви сте сведоци ове радости, да је то тако заиста и било. Овај храм данас слави 170 година. Сто седамдесет година он служи Богу и народу. Он проповеда само љубав. Овде мржњу нећете чути. Ако међу вама има неко ко је са неким у завади, нека од данас тога нема. Не гледа се тако на човека. Ех, како каже један проповедник: „Кад би остали овакви стално…“ када изађемо напоље са оваквом радошћу, постоји грозни сатана, постоји смрт, постоји грех, постоји све оно што је јадно и демонско и мало се опустимо чим изађемо из храма. Али, не дајте се браћо хришћани! Стојте у љубави Божјој и љубави једних према другима, увек и свагда! То је пут Божји. Овај храм је служио оцима вашим и прецима вашим. Овај храм смо обновили, браћо и сестре, за вас. Сви заједно смо га обнављали: држава Србија, Град Ваљево, општине које припадују Граду Ваљеву, народ благочестиви… Знате колико се људи Богу молило да успемо, а није могло дати једног динара. То је исто велико као кад се броје милиони, јер без Бога нема обнове. Без Бога ни преко прага, каже наш српски народ. Овде у овом светом храму је проповедао геније, велики светитељ и дипломата Свети Владика Николај. Грмео је против Конкордата. Грмео је од љубави према Православљу. Част је бити овде и нама и представницима државне власти, и војске. Част је бити у овом светом храму у коме је он проповедао и грмео као Свети Илија. У ствари он је српски пророк Илија. Исто тако је проповедао раван Владики Николају богоносни Преподобни Отац Јустин Ћелијски. Два стуба, две силе, а једна истина и један пут ка Богу – Николај и Јустин, Јустин и Николај. У дому сте којег сте ви обновили. Очима гледате свој труд. Сви добротвори и приложници су данас у дому овоме.
Ово је кућа ваша и кућа Божја. Храм је чудесна зграда, чудесна творевина. Храм чува тебе за Бога, али и тебе за тебе. Не можете се сачувати за себе или за Бога мимо храма. Браћо и сестре, не заборавите: има много нељуди у овоме свету. Човек јер највећи под сунцем. Христос је рекао да је бити човек веће него цар. То је достојанство до самога Бога. Није лако бити човек. Мимо храма тешко је бити човек. Зато смо обновили овај храм за вас и ваше потомке, који долазе да се сусрећу са Богом и да увек остану људи, јер човек је ипак најтеже бити. Бог се не може удаљити из света. Ако у храм долазе недостојни људи, Бог је ту. Ако силници света покушавају да протерају Бога из света, никада неће моћи. Свети оци говоре да је Бог свугде, на сваком месту. То је догма. Он је свуда присутан, свети оци, који су очима својим гледалиу небо, иду даље и говоре: „Бог је присутан потпуно и у паклу“. Божанском љубављу греје рај и пржи пакао. Точи се љубав која грешнике сажиже, а праведнике милује. Бог је свугде. Бог је у државним институцијама свих држава света. Нигде није одсутан, ма који народ, државна или црквена институција били у питању. Говори Свети Владика Николај: „Када су људи покушали да удаље Бога из света и држава и свега што је овоземаљско, ударио је Бог по државама, по банкама, по берзама и у наше време смутио свет светском кризом. Свет каже да је то светска економска криза, а нико не може да види и да зна- није економска криза, него криза морала зато што многи раде на несрећу неког трећег. Колико само њих ради против српског народа… За њих се Богу молимо да их Бог ублажи, да буду бољи и да виде у српском народу један благочестиви и христољубиви народ Божји. Бог је распалио и по њима и по нама, јер смо то заслужили. У кризи економској гледајте кризу морала. То су сви патријарси света и сви велики духовници саопштили. Кад се мало подигнемо и оном трећем будемо мислили добро, тад ће проћи криза и онда ћемо успети да живимо као људи. Ваша жртва, браћо и сестре, претворила се у лепоту и радост. Похваљујем ваш успех данас овде. Захваљујем свештеницима и једне и друге ваљевске цркве. Благодарим народу Града Ваљева и свима који су помогли ово велико и свето дело. Благодарим Министарству вера Републике Србије, које је помогло обнову овог светог храма. Благодарим градоначелнику Ваљева и његовим сарадницима који су помогли и помажу овај храм и Храм Васкрсења Христовог. Благодарим господину Јовану Томићу, бившем градоначелнику Ваљева, који је притекао у помоћ када смо почели обнову храма, свим институцијама и привредницима Ваљева, манастиру Острог и Владики Јовану, Радију Источник, који је извештавао о свему што се ради, чије се емисије слушају и ван наше отаџбине… Благодарим сестри Тањи Ристић, иконописцу Епархије ваљевске, која је за само седам месеци својом руком позлатила цео иконостас. Благодарим и свима вама који сте дошли данас овде. Позивам, вас свештенике на првом месту, да не стајете и на пролеће почнете обнову храма споља, уређење дворишта… Да ово место буде један од украса нашег лепог града.
Браћо и сестре, на овај празник желим да кажем и следеће: немојте да се обесхрабрите, уплашите или зачудите шта то српски владика говори! Овај храм може цео да се опточи златом, да сија као сунце са истока, да је неизрецива лепота у њему. Али, и сав у злату и сребру, мање је вредан него ви. Ви сте злато и сребро Христово, ви сте све! То вас обавезује, браћо и сестре. Храм ништа не значи, ако буде био празан. Грађен је да се долази у њега и Богу ће бити мило само онда кад свештеници буду лепо и полако читали и певали, неговали богослужења и песму у њему, и ако буде сваке недеље био пун. Позивам данас свештенике и градску власт да довршимо и Храм Васкрсења Христовог на радост свих хришћана. Идемо напред, нећемо стати, а Бог ће у томе помоћи. На крају, као круна свега, драгом брату и саслужитељу Владики Лукијану, Епископу осечкопољском и барањском, некад дивном монаху, а данас дивном епископу, благодарим што увек кад га позовем нађе време да дође у Ваљево и са нама заједно служи. Хвала и браћи свештеницима који су служили. На крају, сетимо се свих свештеника који су служили овде, а отишли у живот вечни, да им Господ подари Царство небеско. Сетимо се и свих душа из овога града које су Господу отишле и из онога света гледају овај величанствени храм. Богу слава за све. Радујте се и веселите, јер је велика ваша награда на небесима. Амин
*Благословом и молитвама блаженопочившег Владике Милутина, фрескопис најстаријег градског храма недавно је завршен. Једанаест година касније, на празник Покрова Пресвете Богородице 2020., служиће се свечани чин његовог освећења.
Славска свечаност у Храму Покрова Пресвете Богородице 2019. године