Беседа Владике Милутина на празник Светог Симеона Столпника, 14. септембра лета Господњег 2019. крсну славу ПНХЗ у Мионици
Дошли сте данас овде у овај суботњи дан, када Света Црква прославља црквену Нову годину. Захваљујемо Господу што нам је дао да живимо у овом времену и овоме свету. Не само да живимо и одживимо овај живот, већ је много важније како да живимо, зашто да живимо, одакле смо ми дошли, где то ми идемо… То су, браћо и сестре, питања за све нас свакога дана. Не само на Нову годину, на празник, него свакодневно треба да питамо себе шта смо, одакле смо, ко смо и куда ћемо. Зато смо дошли данас у овај свети храм, да се поклонимо Господу Христу, Који је глава Цркве, да чујемо Његово Свето јеванђеље. Да, чувши шта је написано, испунимо речи Светог писма које каже: „Не будите читачи слова (речи), него творци.“ Дакле, битно је да се чита, јер онда ће човек доћи себи, ако је „отишао“ од себе. Важно је чути и испунити Реч Божју. Тако Свето писмо заповеда – да будемо творци, не само слушачи. То је нама упућено и у данашње време је то јако тешко прихватљиво. Ми хришћани који знамо шта овај свет ради и како овај свет види целокупну творевину и човека као биће, као икону Божју, видећемо да је данас јако тешко у овом свету живети. Телесно и некако. Све има, све је дато човеку за уживање, а и за мучење. Онај ко ужива у овом свету и чини што не треба и богати се на рачун сиротиње, тај боље да није жив. Он и није жив, он је мртав. Господ нас је позвао у овај свет, а ми треба да знамо да ми нисмо овде домаћини. Сви смо ми само слуге у овоме свету.
Бог нас је послао преко наших родитеља. Он нам је дао живот кад смо се зачели у утроби мајке и одржао да, ето, живимо толико и толико година. Јако је ружно ако човек то зна, а не уме да каже „Слава ти Боже“. Хвала ти Боже што си ме јутрос ти пробудио, јер си ме могао послати у вечност, да оставим овај свет, који ћемо сви једног дана морати да оставимо и ако се не запитамо шта је наш циљ на земљи и не добијемо одговор од свога свештеника, духовника, од учитеља вере, играмо се опасном ватром. Бацамо живот свој на коцку. Можемо да изгубимо живот вечни, а можемо и да га добијемо. Морамо бити јасни и сигурни.
Како до живота вечнога? Да не заборавимо никада ни ви, ни ја на првом месту као Eпископ, да смо смртни људи. Да ће нас Бог позвати једног дана у вечност, коју је Он наменио за тебе и за мене, за све нас и да ћемо дати тамо одговор пред Њим да ли смо живели како је Он рекао да треба живети. Ако нисмо, морамо се постидети пред Сином Божјим, а тешко оном ко се постиди пред Њим. Не може се оправдати никако. Рећи ће му Господ да је и Он био човек, односно био Бог и човек, чудесна тајна. Али, имао је наше потребе, гладовао и био жедан, није спавао ни одмарао се, плакао и радовао се. Зато може рећи: „Ја сам то све издржао на земљи, а ти ниси. Ниси узишао на крст, да будеш распет, да те подигну на крст, да те копљем пробадају.“ Ми то нисмо доживели, али Он јесте и са крста рекао: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде.“ То је пример нама како треба да праштамо једни другима. Поготово ви, браћо богомољци и сестре богомољке. Ви који сте чланови богомољачког покрета, ви славите данас свога заступника, Светог Симеона Столпника. Вашем братсву можда је лично рекао Владика Николај да славите Светог Симеона. И ако јесте, и ако није, он зна сада са небеских висина да ли богомољци иду његовим путем. Узмите „Небеску Литургију“ коју је Свети Владика Николај написао и видите у њој како Свети Сава плаче пред Христом и стиди се српског народа. Владика Николај набраја зашто је тако. Девојке не држе девојаштво, момци такође не држе чедност и невиност. Не поштује се брак. Разводи су толико чести да ми у нашој канцеларији и црквеном суду немамо дана, а да се не разведе неки брак склопљен пре само годину и мање. Шта је то, браћо и сестре? Где је онај брак старински у ком се вежу двоје једно за друго и опстаје по Светом писму – што је Бог саставио, човек да не раставља? Данас је то много другачије. Данас се гледа на лепоту тела, на виткост и све друго, само се не гледа шта је у души девојке и шта је у души момка, да ли он личи на Бога, да ли је пун благодати Божје. Ако јесте, лако ће девојка, сутра супруга, са њим живети, наћи разумевање. И обратно. Ако је у њој благодат Духа Светога, тај брак ће бити благословен. А сваки брак је, браћо и сестре, „пењање на крст“.Није брак да се ужива, него да једно друго крстоносно носе. Да снисходе једно другоме, да праштају и да помажу на том тешком путу брака и да, рађајући децу, радују се дару Божјем који Он даје родитељима. Да кажу: „Господе Христе, слава ти што си ми дао дете! Оно је моје, али ти си ми га дао као дар.“ Само тако бићемо срећни и благословени. И родитељи ће бити срећни што такву децу имају и деца што имају такве родитеље. Ако у браку муж псује жену и жена мужа, и псују светињу, та деца иду у погибао. Они се угледају се на своје родитеље. Уколико родитељ не светли, не сија, својим животом не говори колико је лепо бити родитељ, и отац и мајка, из ког разлога рађају децу? Ја не знам. Не познајем други разлог, изузев да кад ти да Бог дете, чиниш све да буде слично Христу. Да га тим путем поведеш. То је твоја дужност, оче и мајко! Дужност ти је да твоје дете сија, да мирише Духом Светим, да је слично Господу Христу. Онда ћеш ти, мајко, бити срећна и благословена, а и ти оче. Зато што сте повели дете правим путем. Тако нас је учио Владика Николај и у „Небеској Литургији“ нам о томе говори. Владика Николај, који је основао хришћанску заједницу.
Не знам, браћо и сестре, колико ви данас имате чланова, да ли имате састанке и да ли радите оно што су Владика Николај и Отац Јустин говорили. Најчудеснију организацију на овом свету сачинио је Владика Николај кад је основао Богомољачки покрет. Многи се смеју Владици Николају и Богомољачком покрету. Има људи који носе мантију и у чину свештеничком и епископском који се подсмевају Богомољачком покрету. Кажу да су они заостали, да је то прошлост. Није, није прошлост! Богомољци прави знају шта је циљ живота и нама сведоче својим примером како треба да живимо да бисмо заслужили Царство Божје.
У времену када скоро нестајемо, када се не зна ко ће српском земљом владати за 50 – 60 година, најважније је оно што се очекује од народа оца нашега, творца немањићке државе Светог Симеона и Светог Саве, оца самосталне Цркве чијих 800 година данас славимо, а то је да рађамо децу. Ако не будемо рађали децу, драги родитељи, ко зна чија ће земља Србија бити. Ако убијамо децу абортусима… Чим се дете зачне, оно је живо. Браћо и сестре, то је тешко, али ми морамо да кажемо: један абортус је крвави пир над нерођеним дететом. Убија се живо дете. Кад је мајка донела код једног грчког гинеколога мало дете у рукама и дошла је да изврши абортус оног што је у утроби, доктор је рекао: „Мајко, дај да убијемо то дете што држиш, а немој то што није рођено. Јер, ово је видело сунце и осетило лепоту свега. Видело је твој лик и радује му се, а оно што није рођено само осећа да си ти мајка. Немој да га убијеш!“ И мајка је родила дете. Ако је неко чинио абортусе, нека се покаје што пре! Нека се моли Мајци Божјој, клечи пред њеном иконом да опрости, јер то дете вас чека у вечности и назваће вас татом и мамом када дођете у вечност. Постоји учење да они не могу да виде светлост Божју. Али, то нека буде воља Божја. Дакле, они који су то чинили, нека не тугују, већ нека се искрено покају, клекну пред икону и исповеде свештенику грех. То је спасење. То је радост. Опростиће Господ! Ово вам говорим као ваш најрођенији. То бих говорио и својој рођеној мајци да је жива. Ко год је то урадио, нека плаче пред Мајком Божјом и ето радости! Нећемо никога да уплашимо, не! Рађајте што више! Поштујте Божју заповест, која стоји на првим страницама Библије: „Рађајте се, множите се, напуните земљу и владајте њом!“. Само рађањем можемо спасити нашу државу од пропасти.
Не знам како би државу могли спасити они који спајају мушко са мушким и женско са женским и параде којекакве, које пропагирају… Нећу говорити шта, све разумете. Зато, боримо се да будемо добри хришћани, да идемо путем Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина! Он је ридао над тим великим грехом (абортус), писао и говорио о томе. Данас нас обојица гледају из небеског света и виде како се смањује српски, светосавски народ, јер годишње нестане „једна Кикинда“. Један град од тридесетак хиљада становника нестане зато што се не рађају деца. Свима је нама због тога тешко, али морамо да кажемо. Мене ће, као Епископа, Бог питати: „Шта си говорио свом народу? Ти си апостол Христов на земљи и твоје је да говориш. Не да осуђујеш, не да претиш, већ да, ако треба, и на коленима клекнеш и молиш мајке и очеве да рађају, да не убијају децу.“
Сваки човек има право да чини шта он хоће. Кад посејемо пшеницу у пролеће, у лето се жање. Оно што смо посејали, баш то ћемо пожњети. Зато нам је Бог дао тајну покајања. Ако смо чинили грех, покајмо се, а Господ благи ће опростити. Немојмо да живимо као да ништа није било. За оца Животу (Новитовић) духовника богомаљаца, верујем да исто овако проповеда. Не смемо да ћутимо и морамо неке ствари да кажемо. Желимо му да што више има богомољаца уз себе. Да га питају за све што треба. Од свештеника увек тражите одговоре за све што вам треба. Свештениче, немој да спаваш! Ако неко умире и тражи да га исповедиш и причестиш, да потрчиш до њега. Можда је неко гладан и жедан и морамо помоћи. Ништа нам неће вредети ако уредимо цркву да сија, а тамо неко је гладан и нема шта да поједе. И он је жива Црква, и њему морамо ићи и помоћи. Кад год можемо, треба да помогнемо једни другима. То Господ воли и томе се радује. Дајмо сиротињи оно што је потребно, зарад греха својих. Господ ће нам опростити. То је наш циљ и наш пут. Јер, ја у теби видим икону, видим Христа. Ако тако прилазимо човеку, онда ће све бити како треба. Срећна слава, оче Живота, оци свештеници, свима вама! Дао Бог много година у здрављу и радости да прослављамо чудесног Светог Симеона Столпника. Откад је, у осамнаестој години, одлучио да се замонаши и замонашио се, стално је постио. Некада и четрдесет дана узимао само мало воде и кору хлеба. Када се подигао на стуб, мајка је дошла да га моли да сиђе, а он је рекао два пута: „Мајко, иди кући, немој ме ометати у молитвама! Даће Бог да се видимо у оном свету.“ Како је то дивно и поучно… Слава Богу што имамо Светог Симеона Столпника и што га славимо данас у овом светом храму. Живи били на многаја љета!
Линк ка вести: Слава богомољачког братства и Црквена нова година у Мионици