Беседа Епископа Милутина изговорена на платоу испред Храма Васкрсења Христовог 9. фебруара лета Господњег 2020. уочи почетка литије у знак подршке архијерејима, свештенству и верном народу у Црној Гори
Христос васкрсе, драга браћо и сестре! Нека Србија, Црна Гора и цео свет православни васкрсне Васкрсењем Христовим! Данас је недеља, дан Светог Васкрсења Христовог, а ми стојимо испред врата Храма Васкрсења Христовог, знајући да је Христос једини победилац греха, смрти и сатане и сваке неправде у овом свету, ако не пре, онда у Другом доласку. Бог Спаситељ живих и мртвих који ће судити свима нама на земљи према томе шта чинимо и како чинимо као хришћани и, како је говорио Патријарх Павле, „као људи, не као нељуди“. Данас славимо Светог Јована Златоуста, једног од највећих светитеља Цркве Христове. Светитеља, за којег Свети оци говоре „да је тамо где је Света Тројица“. Данас смо се молили Богу, принели Свету Литургију коју је он написао, а једна капела у манастиру Ћелије је посвећена њему. Малопре су стигле и мошти Светог Оца Јустина и Светог Владике Николаја и пламен са њихових кандила у град Ваљево. Молитвене литије смо започели на Богојављење у Врујцима након Свете Литургије и освећења воде. Спремали смо се мало дуже да се литија одржи у Ваљеву у граду великих светитеља, великих војсковођа и песника и великих људи уопште, хришћана. Један од њих је Војвода Живојин Мишић који је са својом моћном песницом и стратегијом постао један од највећих војсковођа српског народа. То је град Ваљево и зато је требало да се припремимо да и ми прозборимо, а најпре да се Богу помолимо.
Ово што се дешава је неправда која се побеђује најбоље молитвом, то знамо сви који смо у Цркви. Бог слуша молитве. Шетамо да покажемо да смо заједно са Митрополитом Амфилохијем, који је јунак у Црној Гори, који ништа не руши, него гради, који не свађа никога, него мири завађену браћу и жели да Црна Гора остане као што је била у време великог Светог Петра Цетињског, страшног духовног витеза који је упутио речи проклетства ономе који се дрзне да дира светиње. Као што је била у време Светог Василија Острошког Чудотворца, великог светитеља са којим се „није играти“. Наша браћа одељена не би требало да то раде, јер никада нико Цркву Христову победити не може! Христос, глава Цркве, је рекао: „Сазидаћу Цркву своју коју врата пакла неће срушити!“ Биле су и веће силе од оне која је данас у Црној Гори. Све су отишле у заборав и уписане срамним словима у историји човечанства. Од императора Нерона и Диоклецијана гоњена је Црква Христова, али морамо бити свесни чињенице, о томе Свети апостол Павле пише у Светом писму, ко хоће побожно да живи у Христу Исусу, биће гоњен! Сам Христос Спаситељ је морао да узиђе на страшни крст, где је крв пролио за спасење целога света. И сви они који су страдали, од Првомученика ђакона Стефана кроз целу историју до данашњих дана и који страдају у земљама туђим. Хришћани православни сведоче да се другачије не може, да је наш пут – пут борбе, пут крви, пут подвига, пут поста и молитве и да тако досежемо до тамо где смо сви упрти погледима својим – до светог и славног Васкрсења Христа Бога нашега, Који је васкрснувши победио љутог непријатеља. Не заборавимо, браћо и сестре, ко је наш непријатељ!
Ми у Црној Гори немамо непријатеља, него имамо браћу одвојену и молимо се за њих. Да се уразуме и да се уплаше „страшног“ Светог Василија Острошког. Да не крене он, да не подигне десницу своју из студене стене острошке и не каже оно што само он зна шта би рекао. Ми можемо само да наслутимо шта би рекао онима који руше Православну Цркву Христову, а нису свесни да ће срушити сами себе, а никада Цркву. Ко копа гроб Цркви, то је његов гроб. Црква прелази у вечност. У дану васкрсења сијаће као невеста Христова, мајка свих нас. Са Црквом Христовом се никада не треба играти огњеном игром која може да спржи људе.
Од самог почетка муке и незгоде у Црној Гори и на Косову и Метохији, увели смо у нашој епархији молитве, прозбе и помињања на Великом входу. Свештенство Епархије ваљевске се моли на свакој Литургији Богу за спас народа српског у Црној Гори и за одбрану светиња које су сада угрожене и с моје стране велика је благодарност часним оцима, свештенству и монаштву. Не дајмо светиње!
Митрополит Амфилохије је рекао да им је јако важно да Ваљево устане и да проговори у миру и достојанству, без ичега што није лепо и добро. Да проговоре Свети Николај Српски и Свети Јустин Ћелијски, јер они сада са нама подржавају и заједно су пред престолом Божјим са Василијем Острошким, Петром Цетињским и великим Његошем , који стоји на Ловћену, врху Црне Горе, посматра, пролива сузе и чуди се ко је тај који хоће да створи неку лажну Цркву у Црној Гори која никада није постојала и не дао Бог никада да постане. Митрополит Амфилохије је рекао: „Значи нам ваша молитва и подршка.“ Упућујемо великом Митрополиту и епископима који имају епархије у Црној Гори да смо са њима заједно и дању и ноћу. Да се сваки од нас моли у својој кући, а вечерас, ево, заједно овде вапијемо: „Господе, сачувај оно што су градили Свети Василије и Свети Петар, што је писао Петар Петровић Његош. Све су то величине до неба уздигнуте, у наша срца усађене. Без њих нема српства у тој земљи, нема никакве снаге. Они који устају на њих ће пасти, јер су устали против живога Бога. Ко год је водио рат против Бога у историји рода људског није добро прошао. Да ли је победио Ирод или Јован Крститељ? Да ли је Нерон победио или Диоклецијан? Не, победио је Христос и Цар Константин је тај који је рекао: „Слобода хришћанима!“, а Свети оци су установили веру каква јесте. Вечерас су са нама честице моштију Светог Владике Николаја, Оца Јустина и Нектарија Егинског и честица моштију Светог Јована Крститеља, коју сам пре неколико дана добио. То је највећи дар, јер он је Христа Бога крстио. Добио сам од браће из Русије. Вечерас у миру и тишини пружамо отпор безакоњу, отимању светиња српских у Црној Гори и на Косову и Метохији. Живео сам две године у Острогу…
Запитам се некада како ти људи тамо, који не знају шта је вера православна, покушавају да све што је православно српско отму од Цркве Православне, једине Цркве у Црној Гори и да тамо постављају – кога? Неће Светог Петра Цетињског, неће Василија Острошког. Тачније, хоће, али нажалост само да уновче. Не знају шта је Црква и шта је Бог. Можда им смета траг на стени острошкој по којој светац жив хода и посећује људе и, како говоре, лечи све болести код човека који је хришћанин или не хришћанин. Лечи свакога, само изгледа не може или неће да излечи оне који отимају цркве. Они никако да се исцеле од те тешке болести и схвате да је само једна Света Црква Православна и нема лажне цркве. Цркву не оснива политичар. Држава је секуларно уређена. Како може она да оснива Цркву и поставља – кога? Над живим Василијем, Петром Цетињским и Његошем… Шта ако Његош „загрми“ са ловћенских висина и чудом у „Горски вијенац“ убаци стихове да читамо, грозимо се, плачемо и стидимо се због оног што се дешава у нашој лепој Црној Гори, у народу који је нажалост подељен? Не боје се да крене Свети Василије из Остршке греде и прошета по домовима, али не као лекар. Бојим се да би био нешто друго и казао: „Не чините то!“ Познато је, страшна је клетва Светог Василија. Они се не боје оних који су светитељи. Наша браћа коју волимо и молимо се за њих, не мрзимо их и ништа лоше не говоримо, само им кажемо: „Не дамо светиње!“ Зашто нам их траже? Коме да их дају? Ко је то градио? Немањићи славни и Петровићи славни. Они су подизали светиње и сачували Црну Гору од најезде туђинаца. Шта би рекао да из гроба устане Јанко Вукотић, Марко Миљанов, Пеко војвода, Сердар Јоле… Витези крста и мача, чувари слободне Црне Горе. Крв проливали за слободу против непријатеља који је угрожавао Црну Гору. Шта би они казали, браћо и сестре? Ми овде вечерас можемо само да кажемо: „Господе, помири браћу нашу! Дај љубави и разумевања и једној и другој страни!“ Кажу и да је добро што је дошло до овога, јер је дошло до уједињења. Никада народ у Црној Гори није био вернији Христу и бољи него данас. Реке народа у Црној Гори. Заиста чудесно! Да Бог поживи тај народ и да га благослови сваким благословом. У миру, без ружних речи, шета и километре прелази, не жалећи здравља, и по киши и по снегу, као рани хришћани који се нису бојали царева римских, њихових мачева и војвода. Сви су веровали у живога Бога. Стојимо чврсто на ономе што је сотворио Свети Василије Острошки, слава му и милост, на чијем престолу седи један митрополит – Митрополит Амфилохије, другога нема. Нека Господ помогне да издржимо, да нам да снаге да се молимо! Најважније је сад, браћо и сестре, да се Богу молимо.
Вечерас је са нама букет најлепшег цвећа, најлепших ружа најлепшег мириса. Дошли су стубови Призрена града – професори и ученици богословије из Призрена. Они су исповедници вере наше. У сред Призрена окружени другим народом, са којим се труде да буду добро, славе Бога, служе Литургију и негују појање. Прешли су далеки пут да одавде са нама подрже српски народ у Црној Гори и овде донесу мирис свете земље косовско – метохијске. Мирис лепог царског града Призрена. Није им лако. Они стоје тамо на бранику вере. Сведоче Оца, Сина и Духа Светога. Сведоче Свето Православље и непоколебљиви су у тој вери и решености да опстану. Та је богословија најбоља од свих, највреднија и најбољи свештеници долазе отуда, јер се пеку на огњу непријатеља. Већ у двадесетој години они су веома зрели људи. То нам даје Призренска богословија. Вечерас смо ту да укажемо част и њима, јунацима са Косова и Метохије, који су дошли да виде славно Ваљево. Хвала Богу да је славно! Имамо такве светитеље, такве јунаке, а што је најважније, имамо вас – Божји народ. Нека вас Бог живи и благослови!