У циклусу „Православље и млади“ представљена књига „Српска прича“ Најискреније дело српске мемоаристике новијег доба

„Српска прича“ илити Сећања из рата и револуције 1941- 45. мајора Александра М. Милошевића, чији је приређивач Немања Девић, истраживач сарадник Института за савремену историју у Београду, а коју је у оквиру библиотеке „Саборник“ објавио Службени гласник“ представљена је Ваљевцима на платоу испред Храма Васкрсења Христовог у оквиру циклуса „Православље и млади“. Организатор промоције била је Црквена општина при саборном храму, са благословом администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија.

 

Историјска истина је нешто што је свето, а не ствар договора. За истину се морамо борити. Ако смо са Христом, победићемо. Ревизија историје данас је потребнија него икада, будући да више деценија учимо лажи, једна је од порука промоције овог, превасходно по веродостојности, јединственог историографског штива, чије је треће издање одвећ допрло до срца свих истинољубивих људи, који се не мире са умногоме прихваћеном максимом да писање историје припада победницима у ратним и(ли) идеолошким сукобима. Мемоарски првенац библиотеке „Саборник“, коју је 2013. године у оквиру Службеног гласника покренуо уредник Борисав Челиковић, доноси непосредна казивања о друштвеним приликама у Србији уочи избијања Другог светског рата и периоду његовог трајања, људима и догађајима који су војевањем и страдањем обележили овај, засигурно због братоубилаштва, најтрагичнији период српске историје. Александар М. Милошевић био је мајор Војске Краљевине Југославије, потоње Југословенске војске у отаџбини. Рођен је на Видовдан 1910. године у селу Сараново код Крагујевачке Раче. Као син честитих сељака који би, на позив отаџбине, плуг заменили пушком и одлазили на фронт да се боре за слободу. Одрастајући уз приче ратника о освети Косова, том чудесном заветном запису који Србе чини јединственим међу свим народима, Александар Милошевић себе је видео као карику између предака и потомака. Иако, за разлику од многих му сабораца, од комунистичке власти није био оптужен за злочине или сарадњу са окупатором, по завршетку рата одлази у емиграцију најпре у Грчку, потом Италију и Немачку, да би 1949. отишао уКанаду, где се и упокојио у 100. години живота. По личној жељи, сахрањен је у родном Саранову.  Књига „Српска прича“ из приређивачког пера младог, али према броју објављених дела, врло плодног научника Немање Девића доноси сведочанства о животу часног и у слободарском духу одгајеног шумадијског сељака, стварању војне елите Краљевине Југославије, настанку Равногорског покрета генерала Драже Михаиловића, сукобу са партизанима и настојањима да се он избегне, као и афирмацији идеје југословенства између два рата и покушају потирања српског националног бића, уз данас добро познате фарсе о „великосрпској хегемонији“. Такође, мајор Милошевић отворено је говорио и о приликама у емиграцији, које нису нимало биле повољне, будући да су дојучерашњи официри за живот зарађивали радећи физичке послове, као и поделама међу Србима које су нажалост и тамо биле присутне. Записи мајора Александра М. Милошевића, како истиче приређивач Немања Девић, нарочито су драгоцени како за науку, тако за све који желе да знају о националној прошлости, јер у њима ништа није ни прећутано, нити улепшано, што се ни за једно дело ове врсте не може рећи у новијем добу. Писао је без икакве мржње или, пак, пристрасности према савременицима са којима је делио идеје и усуде, желећи да новим генерацијама Срба остави истину на коју сваки народ право, а која је Србима ускраћивана до данашњих дана. Кључна порука ове књиге, као и казивања на промоцији, јесте да је једини исправан пут српског народа – светосавски пут, повратак у крило Српске Цркве,која је очувала српски идентитет у време највећих страдања од Турака. Држимо се српске културе, где год да се налазимо, рекао је Немања Девић.

Сјајна казивања уредника Борисава Челиковића и приређивача Немање Девића употпуниле су дивне духовне и етно песме о Косову и Метохији, које су извели Група „Нектарија“ и младе музичке уметнице Емилија Крунић, Јевросима Петровић и Анастасија Рафаиловић.

Ј. Ј.