Беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина у Другој недељи по Духовима

Беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина у Храму Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу у Другој недељи по Духовима, 30. јуна лета Господњег 2019.

На примеру одабира ученика Господ Христос нас учи да је најважније бити добар и благочестив човек. Имати знања је лепо, али срце пуно љубави, каква је красила просте рибаре, најважније је на нашем хришћанском путу, неке су од поука које је овом приликом Владика Милутин упутио верном народу Посавине.

Наша Света Црква је прославила милионе људи који су живели на овоме свету оваквом какав јесте. Можда никада бољи и није био. Наравно кад га је Бог створио, свет је био рај. После тога дошао је човек, Адам, са супругом Евом,и њих двоје учинили су грех. Тада је, браћо и сестре, на велику жалост свих нас, свет пао. И данас је овај свет – пали свет. У њему никоме није лако живети. Поготово није лако хришћанима, који закон Божји испуњавају. Речено је у Светом писму сваки човек који хоће побожно да живи – да буде налик на Христа, биће гоњен. Овај наш пут на земљи је пут крста, пут подвига великог. Ако је сам Господ отишао на крст, безгрешан потпуно, ради нас људи, тако је и нама хришћанима, који се трудимо да будемо добри на овоме свету, речено да ћемо бити гоњени. Злато је злато само када прође кроз огањ. Злато које се не истопи на температури топљења није злато већ је грумен земље. Тако, данас у Царству Божјем, Царству Бога, анђела и светитеља, где је љубав бескрајна, су милиони светитеља. Историја није пописала сва њихова имена. У календару се налази мали број светих. Неки су, како ми на земљи називамо, „мањи светитељи“ па су им имена написана црним словима, а неки су црвеним словима. Али, сви су они у Царству небеском и чине војску Христа Бога нашега и нама су пример какви треба да будемо. Страдали су најгоре на овоме свету и прошли кроз огањ, нарочито у време Римске империје. Данас, браћо и сестре, Црква Света обележава један диван догађај који нама људима треба да послужи да видимо како Бог мери, а како мере људи на овоме свету.  Господ је крштен у тридесетој години живота (по јеврејском, то је било пунолетство) и изашао је да проповеда јеванђеље, да донесе науку Божју и да чујемо шта је то Отац небески поручио људима на земљи. Кад је Господ утврдио Цркву Своју, требало је да изабере прве ученике, апостоле који су стубови Цркве. Он иде поред Галилејског мора, гледа људе и види на једном месту Петра и Андрију, браћу рођену, како лове рибу, пловећи у чамцима. Прилази им и говори Андреју и Петру: „Хајте за мном! Ја ћу вас учинити ловцима људи!“ Какав потез, браћо и сестре! Замислите: одједном се јавља неко, кога они нису познавали, али су чули, да им Он говори: „Хајте за мном!“ Каже се у јеванђељу да оставише све што су имали и одоше за Христом да „лове људе“, не рибу. Даље, Господ одлази са њима и види још два рођена брата – Јакова и Јована. То су апостоли које данас славимо. И њима исто каже. Дакле, Он бира ученике и говори им: „Хајте за мном!“. Људи, који не познају човека који им то говори, не знају ни куда треба да иду, ни шта ће радити, нити ко ће хранити њихове породице, све остављају и полазе за Њим. Тако Бог бира оне који треба да служе Њему…

Свети оци нас уче да, када је Господ погледао Андреја и Петра,  Он је видео ко су они и знао је да су прости људи, безазлени, пуни вере и љубави, честити и радни људи. Такве Бог бира Себи за апостоле. Није тражио иродовце – крвнике, који су мачеве носили, да они успоставе Царство Божје. Није тражио ни оне „преучене“. Њима је рекао: „Ви сте окречени гробови. Тешко вама, фарисеји и лицемери!“ Бог, бескрајна љубав, бира најбоље људе.  Онај Који је пут, истина и живот, а то је Христос, сусрео се са добрим људима и тај сусрет је веома важан. Знао је Господ да ће они на најбољи начин да пронесу науку Христову по целом свету. Данас, ево, ми проповедамо јеванђеље које су они писали.

Браћо и сестре, ништа нема лепше, него да се очи наше сусретну са Божјим људима. Они су само чули да треба Месија да дође, Спаситељ, али Га нису познавали. Није ни потребно било да Га познају. На речи „хајте за мном“, отишли су и постали свети и велики апостоли, стубови Цркве Христове. Како је лепо бити благочестив човек, добар човек, блажен човек пун љубави…

Један од наших Епископа, сада блаженоупокојени, каже овако: „И наша Црква мора да бира најбоље, а не најученије!“ Јер, учен може да буде и преучен и да мисли да је он свезнање, а онај благочестив који породицу своју негује, храни своју децу, који никога не мрзи и пун је љубави, он ће и без богословског факултета бити сличан апостолима Христовим. Данас је то тешко наћи. Кад пошаљемо у богословију неког од наше српске деце… Да ли ће он бити пун љубави, пун доброте, да ли су његови родитељи исто тако пуни љубави и доброте, чедности, марљивости… Ако родитељи тако васпитају децу, лако је мени као Владици рећи: „Хајде да будеш свештеник!“.

То, браћо и сестре, важи и у држави – ко је и какав је ко, како се води држава. Не само наша, него све државе света. Онај који управља светом данас, да ли је пун љубави? Није, пун је бомби, отрова и јада и беде. Зато и прете целом свету, да униште, да похарају, да збришу земље, да употребе атомско оружје. Нема љубави! Не може човек да се спусти до оног најобичнијег земљорадника и да му приђе као што је чинио Владика Николај. Да му пољуби руку, јер он храни своју породицу на тешком плугу, а вера му је до небеса висока. Ту је мудрост. Али, као што је рекао Владика Николај, наши свештеници треба да буду скромни и добри. Да служе, а у исто време да имају високо знање, јер знање помаже човеку. Ето, како је диван данашњи дан, данашња недеља која говори: „Ево Господа, бира Себи ученике на овај чудесан начин.“ Тако и ви у кући својој. Тако и ми Владике са својим свештеницима, тако свештеници са свима вама. Да се понашамо једни према другима тако да ти осетиш како свештеник и Епископ имају љубав према теби, желе да ти будеш спасен и идеш путем Божјим. Ми, који носимо црну ризу – симбол распећа и мука Христових, да будемо достојни да нас Господ препозна када говоримо своме народу и да народ осети да је то од срца и да је то једини пут – Црква.

Леп је и овај свет, али сам свет је на потпуној странпутици. Ево, град Обреновац има 35 хиљада људи. Колико их је у храму? Можда 500… Господ је позвао апостоле да иду за Њим, али са друге стране изабрао је и Јуду. Свима њима дао је слободу, ко хоће може да узме крст свој и иде за Њим. Тако је и Јуди учинио. Дао је слободу и Петру да Га се одрекне три пута. Дао је Јуди да га изда, да Га пољуби и каже: „То је Он, мој учитељ.“ Ето, браћо и сестре, вртоглаве слободе коју нам је Бог дао… Ако је употребимо како треба, благо нама! Бићемо радосни у овоме свету, чак и ако нам ране задају, јер знамо да смо на правом путу, иако је трновит. Браћо и сестре, као ваш Владика, опет вас молим: верујте у Богу! Чините добро људима и никада никога не мрзите! Тако можемо да идемо кроз живот. Другачије не може. Може, али онда нисмо прави, већ лажни хришћан и тешко нама што носимо то име! Ви сте благочестив народ и нека вас Бог поживи. Да Бог да здравља свима вама и да док смо живи служимо Господу! Дошао сам да видим ове моје свештенике да их питам како су, да видим вас и пренесем вам ову поуку. Бог нек вас поживи и свако добро подари! Амин

Епископ Милутин у новом храму у Обреновцу