У циљу неговања духа Светосавља, писане речи и уметничког израза, Средња школа „Мионица“ већ шесту годину по реду расписала је Светосавски наградни конкурс у коме се ученици такмиче у области литерарног и ликовног стваралаштва у млађој и старијој категорији. Право учешћа имали су ученици седмог и осмог разреда основних школа са територије Колубарског округа и ученици Средње школе „Мионица“. Организаторима конкурса је било задовољство што су, осим основаца са територије мионичке општине, имали прилику да угосте и награде и ученике из основних школа „Миле Дубљевић“ Лајковац, „Војвода Мишић“ Пецка, „Илија Бирчанин“ Ставе и „Владика Николај Велимировић“ из Ваљева.
Одзив ученика на Светосавски конкурс био је највећи до сада. Преко 40 ученика поделило је свој књижевни и уметнички доживљај нашег Светог Саве, оца образовања и духовности. Осим ликовних и прозних радова, добијен је велики број песама од ученика основне школе, тако да је за њих додата још једна категорија – категорија поезије. Ђаци из године у годину показују колико су талентовани, продуховљени и свесни драгоцености светосавског наслеђа.
Тежак задатак да издвоје најбоље радове имао је жири сачињен од професора стручног већа језика: професорке српског (Слађана Јевремовић), енглеског (Ивана Стефановић) и француског језика (Јелена Селенић). За одабир најбољих ликовниих радова задужен је био жири у саставу од професорки ликовне уметности Марије Ђокић и Марије Гајић и вероучитеља Милорада Петровића.
Проглашење победника уприличено је у оквиру светосавске свечаности у ОШ „Милан Ракић“, а велику част школи је учинила начелница Школске управе, Зорица Јоцић, која је победницима доделила награде.
У области литерарног стваралаштва за прозни рад у категорији основаца прво место је освојио Иван Јовановић, ученик ОШ „Војвода Живојин Мишић“ из Рајковића. У категорији средњошколаца првонаграђена је Тања Симовић, ученица другог разреда средње школе. За најбољи поетски рад проглашена је песма Јелене Јелић, ученице ОШ „Војвода Живојин Мишић“ из Рајковића.
У области ликовног стваралаштва, прва места по узрастима освојиле су Анђела Мијаиловић, ученица ОШ „Милан Ракић“ из Горње Топлице, и Тијана Цмиљанић, ученица четвртог разреда средње школе.
Награде су обезбеђене захваљујући сарадницима средње школе – донаторима, који су показали висок степен друштвене одговорности и својим новчаним износима допринели су да фонд за награде износи 67 хиљада динара.
Ивана Стеановић, наставник енглеског језика
СВЕТОСАВЉЕ – НАЈДРАГОЦЕНИЈЕ НАСЛЕЂЕ НАШЕГ ОЦА СВЕТОГ САВЕ
У дугим зимским ноћима, док је пећ пуцкетала и обасјавала малу собу, некада и уз упаљену свећу, на столици поред мог кревета седела је мајка и приповедала ми најлепше приче које никада неће заборавити. Посматрао сам њено бело лице и нежне руке којима је придржавала неку стару књигу.
Највише ми се свидела прича о једном младом принцу високог чела и дуге плаве косе чије су очи увек гледале у небо и тражиле неку необичну светлост. Та светлост га је и одвела на најлепше место на свету, место где птице најлепше певају, где животиње слободно ходају, а људи се у тишини моле. Био је то његов рај на земљи, његов дворац који је спајао пролазно са вечним. И тако је принц корачао земљом, али увек погледа упртог у небо доносивши мир и срећу где год би крочио и чега год се дотакао. Људи су од њега учили, уливао им је неку наду да се све у животу може решити и да можемо бити бољи људи. У наслеђе им је оставио право богатство које никада нећемо потрошити и које ће наследити будућа покољења и све тако док српске душе корачају земљом. Богатио је људе врлином, подучавао их како да жеље остваре марљивим радом и да стечено поделе са другима. Сањао је далека мора, ишао љима у потрази за Христом, желећи да га што више приближи свом народу. На том путу где је најважнија породица, религија и држава засновано је целокупно наслеђе једног народа. Хришћанске душе, језика и писма не смемо да се одрекнемо никада.
Док сам слушао мајку замишљао сам огромне степенице ка небу. На сваком степенику је по један траг наслеђа (манастири, споменици, писмо, језик, мајка са дететом, сиромашна жена, завађена браћа која се мире, излечени болесник) и сви ми заједно, повезани у светосавско биће, корачамо светосавским путем који нам је остао од Светог Саве.
Мајчине речи и сада одзвањају у мојој глави попут звона које звони са најлепше цркве позивајући вернике на јутрење. Схватио сам да та прича кружи вековима, да се преноси с колена на колено и да ћу је ја једног дана причати својим потомцима. То је наслеђе вредније од свог земаљског лага.
Та прича је веома стара и вредна, то је истинита прича о чудима млдог принца коју још увек корача земљом ушушкан у рајске вртове. Ако ми не верујете, осврните се око себе. Видећете га у сваком цвету, дрвету, песми, цркви, кући, потоку, парку, школи…
Док пишем ове редове одзвањају ми у мислима најлепши стихови Десанке Максимовић:
„Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његовог гласа
по томе што ме од Студенице до Милешеве
прадедови гледају са иконостаса.“
Знајући да ме њихове очи увек прате ја обећавам да ћу верно чувати Светосавље као најдрагоценије наслеђе.
Иван Јовановић, 7. Разред
ОШ „ Војвода Живојин Мишић“, Рајковић
