Беседа проте Саше Тимотића на опелу проте Милинка Марковића
Дана 11. јула 2019. године, после краће и тешке болести, у своме дому у Славковици, упокојио се у Господу протојереј – ставрофор Милинко Марковић, пензионисани парох славковички.
Рођен је 27. јануара 1934. године у селу Јошева код Ваљева од честитих родитеља оца Бранка и мајке Миље. Још од малих ногу научен је да је вера у Господа Исуса Христа основ свега и да једино том вером може да успе у животу.Тадашње власти спречавале су га да упише богословију и постане свештеник, но љубав према Христу и жеља за свештеним чином никада га није напуштала. За време школовања, а и касније на парохији, било је много разних проблема, али њему су у срцу биле урезане речи нашег Спаситеља. ”Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“
Није било лако носити се са властима које су свет замислиле без Бога. И сам је више пута страдао због тога што је слуга Свевишњега и што у својој светињи узноси молитве Господу за спас свога рода. Ниједног момента није поклекао, нити се поколебао. Као прави Христов војник, смело је стајао на бранику своје вере и остао верни слуга Божји све до своје смрти.
По завршетку Призренске богословије и одслужења војног рока 1955. године оженио се Десанком Илић из села Гуњевац код Уба. У браку су изродили кћерке Гордану и Снежану.
Године 1956. бива рукоположен у чин свештеника од Епископа шабачко-ваљевског Господина Симеона и постављен за пароха у Брежђу. На овој парохији остаје до 1960. године, када прелази на парохију славковичку. Ту је службовао до 1996.године, када одлази у пензију. За време службовања проте Милинка у парохији славковичкој обновљени су храмови и саграђени парохијски домови у Славковици и у Бау. За своје прегалаштво у винограду Господњем прота Милинко је 26. јула 1990. године унапређен у чин протојереја, а 2005. године у манастиру Боговађа правом ношења напрсног крста одликовао га је Епископ шабачко – ваљевски Г. Лаврентије.
Од одласка у пензију прота Милинко никад није изостао са Свете Литургије. Последице његовог свештеног страдања у последње време све су се више показивале. Није могао да се помири са чињеницом да недељом и празником не буде у цркви и не служи Свету Литургију. То му је стварало у души велику тугу. За сву искрену љубав, Господ га је удостојио дубоке старости и смрти праведника. Данас, када се са њим опраштамо, можемо му рећи следеће:
„Драги оче прото, наш живот на земљи од рођења па до смрти стално се скраћује и приближава своме крају. Тај пут некоме је дужи а некоме краћи, како је коме Бог одредио .Ти си дошао на крај тог пута, који је некад био леп, широк и пун радости, али је некад био и узак и тежак, са много мука и невоља. Није важно колико дуго је човек живео, већ шта је за време свог живота урадио. Ти си овде на земљи сведочио Васкрслог Господа и својим примером си показао како свештеник треба да живи. Ево, сада је дошло време да се из овоземаљског живота преселиш у један бољи и лепши живот, где нема плача, туге и уздисања. Знамо да си сав свој живот посветио Богу, својој породици и својим парохијанима и зато је дошло време за све то примиш награду у Царству небеском. Знамо да за твоју породицу и пријатеље тешко је наћи речи утехе, али утеха треба да им буде то што су те имали и што су живели са тобом.
Бог да ти душу опрости и вечан ти спомен!“
протојереј – ставрофор Саша Тимотић
[supsystic-gallery id=874 position=center]