На празник Светих апостола Петра и Павла, у Храму Покрова Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, са свештенством епархија Ваљевске и Шабачке и Архиепископије београдско – карловачке, служио је опело упокојеном протојереју – ставрофору Велибору – Вељи Тадићу, умировљеном пароху ваљевском. У присуству чланова породице, пријатеља и некадашњих парохијана прота Веља Тадић сахрањен је на Новом гробљу у Ваљеву
Данас, у 88.години, још један добри пастир, трудољубиви сејач на Њиви Господњој, дугогодишњи служитељ олтара Цркве Божје протојереј – ставрофор Велибор Тадић, међ’народом и браћом свештеницима драги прота Веља, напустио је овоземаљски свет и отишао Ономе Чију је реч током целог овоземаљског живота проносио. Да молитве за његову душу узнесе у Покровској цркви сабрало се тридесет свештеника из три епархије, предвођено Епископом ваљевским Г. Милутином. У част проти Вељи беседио је пензионисани парох ваљевски протојереј – ставрофор Михаило Павловић.
- Данас наш прота Веља одлази од својих најближих. Напушта ово привремено боравиште, шаролики и грешни свет, и хита ка Творцу неба и земље, жури у загрљај Васкрслом Господу у Кога је цео живот веровао, служио му и Његове заповести испуњавао. Верујемо да ће Господ из руку анђела примити чисту душу и сва добра дела проте Веље учињена на земљи – рекао је прота Михаило Павловић.
Рођен је 1931. године у питомом селу Буковица, у побожној породици Тадића. У родном месту завршио је основну школу, а гимназију у Ваљеву, да би потом отишао у богословску школу при манастиру Раковица. У послератном комунистичком друштву ретко ко се усудио да то учини.
- Уписати у то време богословију било је право херојство. То је могао само онај ко је чврсто веровао у Бога и сматрао да је Бог на његовој страни. Међу тим херојима био је и наш прота Веља. У манастиру је била немаштина, често ни хране нису имали, али успео је да заврши богословију. Године 1955. Владика Симеон Станковић рукополаже га у чин свештеника и поставља на парохију у селу Брезјак. Прву Литургију одслужио је на празник Светог Саве – речи су проте Михаила Павловића, кога са протом Вељом везује вишегодишње пријатељство.
Управо он наследио га је 1981. на брезјачкој парохији. Оставио му је прота Веља мноштво парохијана, добрих домаћина, који се доласку свештеника радују. Али, сећа се прота Михаило речи почившег проте Веље, педесетих година није било тако. Врата многих домова за свештеника била су затворена, славске свеће угашене, а иконе са зидова скинуте и на таван одложене. Срећом, било је верних који су се пароху радовали. Сиромашни, али са јаком вером у срцу. Управо та вера крепила је проту Вељу и протиницу му Војку на њиховом мисионарском путу. Успели су да изграде парохијски дом и у потпуности обнове духовни живот у Брезјаку.
- Када сам дошао 1981. године нашао сам сва врата отворена, упаљене славске свеће и иконе враћене на зидове. Хвала ти, оче прото, за све што си учинио да мени буде лакше као пароху! Браћо моја, у оваквим приликама обичај је да дајемо утеху онима који су изгубили свог најмилијег. Али, утеха се даје онима који не верују у бољи и вечни живот. Засигурно знам да протина кћер Нада и њена породица знају да гробови нису последња тачка у књизи човековог живота, него двери које воде у нашу небеску отаџбину – закључио је прота Михаило Павловић.
Протојереј – ставрофор Велибор Тадић дуги низ година службовао је у највећем градском насељу Колубара 2. Био је сабрат Храма Покрова Пресвете Богородице, у коме је и по умировљењу служио и учествовао у богослужењима. Сахрањен је на Новом гробљу у Ваљеву.
Ј. Ј.
[supsystic-gallery id=869 position=center]