Наше је да не одступимо од истине, правде и љубави Божје
Његово Преосвештенство Епископ рашко – призренски Г. Теодосије великим делом свог животног и пастирског пута везан је за Преподобног Оца Јустина и манастир Ћелије. Овде увек радо долази да са браћом архијерејима узнесе молитве и донесе благослов свете земље Косова и Метохије. Приликом овогодишње светојустиновске свечаности у Ћелијама са Владиком Теодосијем разговарали смо о Оцу Јустину, његовом расуђивању о Косовском завету и васкрсењу Србије, за које се молио управо овде у Ћелијама, где му данас притичу боготражитељи са свих страна света.
Ваша веза са Преподобним Оцем Јустином датира још од студентских дана, будући да сте као богослов узрастали крај његових ученика, данас епископа, Митрополита Амфилохија, Владике Иринеја и Атанасија. Какве Вас успомене вежу за тај период?
На трећој години студија дошао сам да посетим манастир Ћелије. На бденију кад сам се молио, док су сестре дивно певале, осетио сам светост овог места, овог дела неба, као предукус Царства небеског. Онда сам пожелео да, ако је могуће, будем део радости ове светиње. Наравно, знао сам да је ово женски манастир… У жељи да будем монах, открило ми се да би требало да одем у манастир Црна Река. Она је носила предање манастира Ћелије. Пресудан тренутак у мом животу био је када сам, завршивши Богословски факултет, отишао у Црну Реку и постао искушеник, а потом и монах. То је заслуга Светог Аве Јустина који је чуо моју жељу да будем монах и на неки начин одредио мој животни пут. Преко његових ученика Митрополита Амфилохија, Владике Атанасија и Владике Иринеја на факултету сам почео да упознајем Аву Јустина, иако га нисам упознао за време земаљског живота.
Управо овде, у Ћелијама крај Оца Јустина, рукоположени сте у чин јеромонаха. Дакле, веза са њим се учвршћује… Како памтите тај дан?
То је било после великог помирења наше Цркве у Америци, када је превазиђен раскол, 1991. године. Била је недеља после Сретења и након боравка у Београду дошли смо у Ћелије. Овде сам рукоположен за јеромонаха да би се после вратио на Косово. Прву Литургију сам служио у манастиру Соколица, причестио игуманију мати Макарију и сестре. Потом сам отишао у Призрен, затим у Дечане…
Далеке 1966. на Видовдан, на Светој Литургији у манастиру Ћелије, Отац Јустин у потресној беседи објаснио је значај и смисао жртве Светог кнеза Лазара и косовских мученика, упозоравајући на самоуништитељно српско удаљавање од немањићког и косовског завета. Будући да дуги низ година службујете на Косову и Метохији, како сагледавате данашње прилике у светлу упозорења Оца Јустина?
Наш српски народ је изабран новозаветни народ као што је јеврејски народ изабран и преко Патријарха Аврама успостављена старозаветна Црква. Као што је јеврејски народ кроз историју одвраћао своју главу од Господа и пута који води у живот, тако је и наш новозаветни српски народ то чинио. Као што је некада Господ кроз страдање и опомену враћао свој народ правом путу и Себи, то се дешава и нама Србима. Свако страдање има свој смисао и после страдања бивамо бољи, јачи и искренији на путу Христовом. Данас на Косову и Метохији се страда за име Христово и име Србиново. То нас не плаши, јер страдање које ми пролазимо је оно страдање на Голготи. Господ је рекао:“Ако су мене гонили, и вас ће гонити“. Наше је само да не одступимо од истине и правде Божје. На првом месту љубави према Богу, а затим према нашој заветној светој косовско – метохијској земљи, натопљеној крвљу, знојем и сузама наших предака. Да знамо да тамо где се страда, ту је Црква најјача и најчистија. Ту је Бог најближи. Не треба се плашити за место на ком се догађа страдање за име Христово, јер ће Црква ту да опстане као најсветија. Треба се плашити тамо где се људи утопе у пролазно, земаљско, материјално и где се грех умножи. Ту је опасност за Цркву Божју. С обзиром на то да је Господ крманош брода (Цркве) који плови ка Царству небеском, заиста никада не треба да буде бојазни за народ и Цркву на Космету, у Црној Гори, Сирији, Украјини… Ранохришћански мислилац Тертулијан је рекао:“Крв мученика семе је за нове хришћане“. Привилегија је бити на Косову и Метохији, нарочито мени као епископу, свештенству, монаштву… Ми смо Богу благодарни на томе.
Баш како је Отац Јустин говорио – догодиће се васкрснуће немањићке, светосавске Србије…
Да, то је стара Србија. Део наше епархије је Рашка област, Дежево, Нишићи, где је рођен Свети Сава. Ту је Црква Светих апостола Петра и Павла, наша најстарија црква – мајка свих цркава и манастира. Ту се осећа дух Немањића и некако је народ ту остао сачуван у изворности. Кад имамо светодежевски немањићки сабор у Новом Пазару, гледам дечицу и видим колико је лепоте на њиховом лицу. То је заправо лице Растка Немањића, Светог Саве. Они чувају веру и истрајни су да живе на тим просторима.
Разговарала Јадранка Јанковић