Манастири су чувари наше духовности
Иако није било организованог монашког живота, примере овог подвига налазимо још у старозаветном добу попут Светих пророка Илије, Јеремије и других. На граници Старог и Новог завета је Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи, на кога су се угледали многи монаси и коме је посвећен велики број манастира. Такође, у првим хришћанским вековима, времену прогона од римских императора, сусрећемо мученике Светог Игњатија Богоносца, Поликарпа Смирнског, Јустина Филозофа и многе који су дали живот за Господа Христа. Почетак 4. века и издавање Миланског едикта (313. год.), којим Свети цар Константин даје хришћанима слободу вероисповедања, увод је у настанак првих монашких насеобина у египатским пустињама, рекао је протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду, на трибини „Почеци монаштва у раној Цркви“, коју је уз благослов Епископа ваљевског г. Милутина приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог.
- Слобода вероисповедања учинила је да су многи људи пожелели да постану хришћани и масовно долазили у цркве и крштавали се. Е сад, то је мач са две оштрице… Управо у ери слободе и прилива верника јавља се Аријева јерес и многи хришћани почињу да се повлаче у пустиње. Колевка монаштва је Египат и неки од древних манастира у њему су сачувани до данас. Оснивач монаштва анахоретског или пустињачког типа био је Свети Антоније Велики, који је живео до половине 3. века. Међу његовим бројним следбеницима био је Свети Атанасије Александријски, који је услед прогона аријанаца двадесет година боравио у изгнанству. Његов боравак у Западној Европи утицао је на ширење монаштва – објашњава професор др Радомир Поповић.
Оснивач општежитељног монаштва, какво углавном данас познајемо, је Свети Пахомије Велики, савременик Светог Антонија. Свети Пахомије основао је 9 мушких и 2 женска манастира и написао један од најстаријих типика манастирског живота. У његово време било је неколико хиљада монаха и монахиња, што је данас, изузимајући Румунску Православну Цркву, готово незамисливо. Са Истока, монаштво се шири на Запад, где имамо истакнуте подвижнике и осниваче манастира попут Светог Јована Касијана, Блаженог Јеронима… Такође, када говоримо о монаштву, важно је поменути и Светог Василија Великог (организовао монашки живот на свом имању), Бенедикта Нурсијског, Теодора Студита и нашег Светог Саву. Добро је, истакао је проф. Поповић, да се монашких подвига подсећамо у време Васкршњег поста, будући да су неке његове недеље посвећене управо монасима – Светом Григорију Палами, Јовану Лествичнику и Марији Египћанки. Манастири су били чувари наше духовности у најтежим временима. Суштински су важни за духовну обнову и зато би, закључио је предавач, требало сви, и свештенство и лаици, да се бринемо о њима.
Ј. Ј.
[supsystic-gallery id=738]