Дарови и утеха за породицу Сарић из Голе Главе
Да по оној народној „зло никад не долази само“ Томислав Сарић из Голе Главе добрано се уверио. Вредне тежачке руке на грубе работе навикле су. Каткад је тешко и помоћ добрих људи добро је дошла. Има их срећом. Из дана у дан, јављају се и долазе. И за трпезу се увек понешто нађе. Бол и сузу на лицу тешко је зауставити кад се јаве успомене на прерано изгубљену супругу Радмилу. Сећа се Томислав последњег Васкрса, шарених јаја и свега што радост празника чини. Једно је дала маленом Срећку, коме тад беше тек година и по… Лечила се, али је након прве терапије прекинула. Хтела је да ми роди наследника, испрекиданим гласом прича, тужан и поносан у исто време. Отац Игор Илић и сестре слушају. Дошли су да понешто од хране и одеће донесу. За Тому, сина му и оца. И родила је храбра Радмила наследника имена Сарића. Не марећи за свој живот, подарила га је Срећку. Али, ето, кад је напунио осамнаест месеци… Говорила је да морам бити јак, да нашег Срећка изведем на пут, да… На тренутак Томислав застане. Издаје глас, али бори се да заблагодари свима који су му дали ветар у једра у његовој борби. За Срећка, да има ко славски колач преломити. То је Божји дар, теше га сестре Биса и Бранка. Врле мироносице, које стижу на сваки праг вапијућих. Основних потрепштина Сарићи сада имају. Неопходан им је фрижидер и замрзивач, а у овом тренутку немају могућности да купе. Отац Игор и сестре одлазе. Уз речи утехе са домаћином поздрављају и кажу да ће поново доћи. Са новим даровима и жељом да се у дом Сарића радост ускоро трајно настани.
Ј. Ј.
[supsystic-gallery id=627]