Час историје о мајору Михаилу Маџаревићу на великој сцени Центра за културу

Слике српских ратника су као иконе 

Низ пројеката које је, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина,  Одбор за обележавање стогодишњице од завршетка Првог светског рата Епархије ваљевске реализовао у сарадњи са Удружењем за неговање традиције и културе ваљевског краја, градским институцијама, Војском Србије и појединцима, настављен је славословљем у част мајора Михаила Маџаревића, најхрабријег Ваљевца у Великом рату. Историјски час о неправедно заборављеном великану српске историје одржао је познати режисер, филозоф и публициста Драгослав Бокан, док су уметничким програмом родољубље и храброст српске војске и народа дочарали Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Вање Урошевић, вокални солисти Теодора Рафаиловић и Марко Томић, глумац Александар Лазић и чланови Гусларског удружења „Михаило Маџаревић“.

У Михаилу Маџаревићу отелотворене су све врлине српских војника оног времена. Врлине, за које слободно можемо рећи да су јеванђељске. Он је, поред историјских громада као што су Свети Владика Николај, Војвода Живојин Мишић, Војислав Танкосић, др Селимир Ђорђевић, др Драгиња Бабић и преко 350 носилаца Карађорђеве звезде, најзначајнија личност ваљевског краја, део је уводне речи свештеника Далибора Чкојића, секретара Одбора  за веронауку Епархије ваљевске. Овај историјски час је прилика да се не осрамотимо пред нашим прецима и да на достојанствен начин учинимо помен њиховом делу и убројимо се у њихово достојно потомство, казао је Маринко Лугоња, председник Удружења за неговање традиције и културе ваљевског краја. Наши преци су светионик човечанству због својих херојских дела, али и јединствене скромности и трпљења у послератним годинама, када су, не желећи привилегије због својих заслуга, живели скромно и стицали егзистенцију радећи тешке послове. Маринко Лугоња захвалио је Епископу Милутину на благослову, пријатељима и сарадницима са којима је креирао и реализовао прегршт пројеката у част јунака Великог рата, а посебно Милораду Радојчићу, неуморном истраживачу, који је допринео да се мајор Михаило Маџаревић отргне од заборава, говорећи о њему када су сви ћутали.

Историјски час на сцени Центра за културу сусрет је садашњости и прошлости и нада да управо овде почињемо градњу будућег споменика мајору Михаилу Маџаревићу, да постављамо таблу на неку будућу војну гимназију и дајемо име некој будућој улици којом ће шетати наши потомци. Ваљево и цела Србија заувек мора да памти примере људи који су се родили мали и неприметни, иза којих никаква сила није стајала, осим Господа и њихове храбрости, рекао је истакнути савремени ерудита Драгослав Бокан. Када се говори о Првом светском рату, често се каже „Велики рат“. Ова апозиција, међутим, нема за потомке свих учесника исто значење. Западни историчари под тим подразумевају број мртвих, количину оружја и страхоту у целину у којој се нашао свет у време овог апокалиптичног сукоба. Ми Срби, пак, истакао је Бокан, мислимо на величанствени рат, на наше херојске пукове, на то да у непријатељске руке није пала ниједна пуковска застава чак ни приликом повлачења. У Великом рату поново нам се пројављује Косовска битка. Михаило Маџаревић је косовски витез Првог балканског рата, јунак Куманова, модерног Газиместана.

  • Косовска битка је трајала у оба балканска рата и током све четири године Великог рата, велике духовне битке добра против зла, слободе против ропства, васкрсења против смрти, борба нас против свега оног најгорег наспрам нас и у нама. Тај рат је учинио да ми Срби када изговарамо име Војвода Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић, Радомир Путник…изговарамо на исти начин као Свети Василије Острошки, Петар Цетињски, Данило други, ђакон Авакум, Вукашин из Клепаца, Свети кнез Лазар и Деспот Стефан Лазаревић. То је та тајна светоратничке историје српске. Тајна смисла говора о „српском Великом рату“. Зато нама слика ратника изгледа као икона, а споменик на Зејтинлику као иконостас – део је изврсног и дубоко емотивног излагања Драгослава Бокана о српским великанима рата који је променио ток историје и државне границе оног времена.

Српски ратници били су велики и у победи и у поразу. Људи од храбрости, витештва и чојства. Ваљевац Михаило Маџаревић имао је „срце јуначко, а душу девојачку“, како се у тим временима говорило за оне који су имали много храбрости, љубави и смирења. Рањаван у свим биткама по читавом телу, али увек несаломив и неустрашив, жива застава српске непобедивости. За време трајања рата унапређиван је и одликован. Носилац је три Карађорђеве звезде, Сребрне и Златне медаље за храброст, Ордена белог орла са мачевима, Албанске споменице, Ордена Легије части и енглеског Ратног крста. Пензионисан је нечасно, а у време Другог светског рата боравио је у логору Бањица и у заробљеништву у Немачкој. Последње дане провео је у Америци, радећи као физички радник. Упокојио се 1965. године у Либертивилу и сахрањен је у порти манастира Светог Саве.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на крају Првог светског рата, наши славни преци су одбачени, уведени смо у Јасеновац и све страхоте које ће потом уследити и на чело државе доћи непријатељски војник из битака на Церу и Колубари, истакао је Драгослав Бокан. Још мало завршиће се обележавање годишњице вековне епопеје и отпочети прослава великог јубилеја – 800 година самосталности Српске Православне Цркве. На нама је вечерас да у јуначком Ваљеву понесемо у срцу Михаила Маџаревића и да, ако Бог да, он ускоро овде добије споменик, улицу и школу са својим именом, поручио је Драгослав Бокан. И данас у Србији, закључује предавач на основу сведочанства из савремених ратова, има јунака уз које би стао Михаило Маџаревић.

Ј. Ј.