Одликовање ставрофора духовнику братства проти Милинку Јовићу
У част славе Православне народне хришћанске заједнице, празника Воздвиженија Часног Крста, у Храму Покрова Пресвете Богородице, при коме ово братство мисионари већ деведесет година, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. Упутивши честитке и празничне поуке свечарима и бројном верном народу, Владика Милутин преломио је славски колач и осветио жито и вино. Свечана трпеза приређена је у парохијском дому Покровске цркве. Духовнику Православне народне хришћанске заједнице, протојереју Милинку Јовићу, Владика Милутин уручио је одликовање ставрофора – права ношења напрсног крста, највише у презвитерском чину мирског реда.
Крстовдан јe празник туге и радости, јер нас подсећа на распеће Господа нашег Исуса Христа, али и Његово славно васкрсење којим је смрт побеђена. Часни Крст на коме је Господ распет страдао је као и Он. После распећа, незнабошци су га похранили у земљу испод идолског храма, не би ли хришћани заборавили на знамење своје победе. Али, то га није могло обесветити. Света царица Јелена, мајка Светог цара Константина, три стотине година касније, приликом обиласка Свете земље пронашла га је заједно са два крста на којима су били распети разбојници. На предлог Патријарха Макарија, сваки од крстова положен је на покојника, кога је поворка управо у том часу проносила градом. При додиру Часног Крста, покојник је оживео и јасно је било да је управо на њему Господ распет. Царица Јелена положила га је у сребрни кивот, али нешто касније Персијанци освајају Јерусалим и Крст односе са собом, да би га цар Ираклије повратио и по благослову Патријарха Захарије поново унео у Јерусалим. Дакле, попут Господа Христа, и Часни Крст имао је своја страдања, део је крстовданског слова Епископа ваљевског Г. Милутина на Светој Литургији у Храму Покрова Пресвете Богородице.
- Крст Христов имао је трновит пут. Био је симбол бола и страдања, јер су Господ Христос и многи људи убијени на крсту. Од момента када је Христос распет дешава се преображај. Чим је крв Христова поквасила крст на коме је распет, крст постаје симбол победе. Да Христос није пролио крв на Голготи, сви бисмо били гробље, кандидати за пакао и цео свет би одлазио тамо где сатана царује, где је ужас од умирања, а умрети се не може. Када је Господ оквасио крст Својом крвљу, крст постаје сила непобедива за све хришћане кроз историју до данас – беседио је Епископ Милутин.
Ми православни хришћани крстимо се са три састављена прста у знак Свете Тројице. Важно је да се прекрстимо пре него што кренемо на починак, ујутру пре него започнемо нови дан, ђаци пре учења, сејачи на њиви, да им Господ у помоћи буде… Да се прекрстимо правилно и да томе научимо нове нараштаје, поучавао је ваљевски архијереј своју духовну децу. Честитајући славу Православној народној хришћанској заједници „Воздвиженија Часног Крста“, Владика Милутин похвалио је њен рад, коме умногоме доприноси ревносно духовно старање од данас протојереја – ставрофора Милинка Јовића.
Овогодишња прослава Крстовдана протекла је и у знаку једног јубилеја – педесетогодишњице од рукоположења протојерја – ставрофора Љубисава Аџића, једног од најистакнутијих ваљевских свештеника, чије се проповди увек радо слушају и памте. По благослову Епископа Милутина, за трпезом љубави у парохијском дому Покровске цркве прота Љубисав Аџић упутио је похвале братству које, носећи име по празнику Часног Крста, наставља традицију богомољаца које је предводио Свети Владика Николај. Богомољци су били велики ревнитељи и страдалници за веру, нарочито после Другог светског рата, истакао је прота Љубисав Аџић. Они су походили храмове, учествовали у богослужењима, славили крсне славе, делили верску литературу, речју, ширили веру у Христа Господа у времену у коме то није било нимало лако. У домовима тих благочестивих људи одгајени су многи свештници, монаси, приложници… На нама је данас да пригрлимо Крст Христов, јер ће са њега сићи благослов да олакша наше муке, истакао је прота Аџић. Такође, важно је да једном руком носимо свој крст, а другом придржавамо крст свог брата. Ми смо Христови следбеници и морамо се трудити да личимо на Њега. Од нас се тражи љубав, вера, воља и труд, а Господ ће то наградити, закључио је протојереј – ставрофор Љубисав Аџић, умировљени парох ваљевски, чија пастирска служба траје пола века.
Ј. Ј.
[supsystic-gallery id=’571′]