Црква нас мајчински васпитава
Пред сваким појединцем постављен је изазов да направи избор и осмисли свој живот. Многи људи се у томе снађу, а многи не, јер смисао живота нису добили у породици и кроз образовање. Препуштени су себи и то је један од разлога депресије. Други разлог проистиче из самоће. Људи су данас отуђени, комуницирају са бројним људима, али се знатно ређе остварују блиске везе, насупрот некадашњем времену када се скоро цео живот проводио у селу, али се добро и зло делило са свима у окружењу. Депресија, скоро да је опште познато, данас има епидемиолошке размере, будући да преко 400 милиона људи у свету (махом економски развијеним земљама) пати од неког облика депресије, а немали је проценат оних који у том стању почине самоубиство.
Депресија, душевно здравље у ширем смислу, и пост као хришћански подвиг и лек за душу и тело, били су тема предавања које је у циклусу „Православље и млади“ одржао ђакон Дејан Николић, професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Нишу.
Јако је важно да депресију не поистовећујемо са тугом, будући да процес туговања, иако непријатан, није нездрав. Он је користан у мери у којој је то и свако пријатно осећање. Туга је процес којим, примера ради, прихватамо новонасталу ситуацију услед губитка драге особе. Не би је требало избегавати ни потискивати. У Светом писму имамо пример Господа Христа који плаче за Својим пријатељем. Насупрот тузи стоји депресија, као потпуно непродуктивно осећање из ког не проистиче ништа..
- Кад је човек тужан због неког губитка, он у следећем тренутку може да се радује ако се деси нешто добро. Долази талас туге па талас пријатног расположења… Депресија је, пак, константна. Она стално тиња, онеспособљава човека за функционисање у међуљудским односима, односима на послу и сл. Такође, кад је човек тужан, он зна због чега је тужан. Међутим, код депресије осећање незадовољства смештено је „унутра“. Човек се осећа као да је сав празан, нема мотива ни за шта. Два основна симптома депресије су лоше расположење и губитак воље за активностима које воде промени расположења (дружење, шетња, слушање музике…). Важно је да човек не упадне у „зачарани круг“ – осећати се још горе при помисли да је депресиван – истакао је ђакон Дејан Николић.
Постоје различите врсте криза и депресија у које човек улази услед промена неких животних околности – апсолвентска, постпорођајна, депресија средњих година, криза „празног породичног гнезда“- када родитељи остану сами јер су деца отишла својим путем… Кроз све те кризе, указује ђакон Дејан Николић, лакше се пролази ако се затражи помоћ стручњака и(ли) пријатеља. Такође, јако је важно да у стањима депресије имамо на уму да можемо да утичемо на свој живот. Не можемо одмах променити осећање које нас обузима, али можемо променити понашање – отићи у шетњу, позвати пријатеље у госте или било шта друго што постепено може узроковати да се другачије осећамо.
Од депресије углавном оболевају људи који су као деца били занемарени, док је васпитни стил другог профила депресиваца онај који ствара презаштићену децу. Децу, коју данас у Америци жаргонски зову „шољице чаја“ јер су крхки попут порцелана. Да би човек одрастао и сазрео мора да доживи неку фрустрацију. Такође, мишљења је ђакон Дејан Николић, јако је важно развити принцип одлагања задовољства (игра ми се, али морам сад да учим). Тако се развија и дисциплина која постаје самодисциплина. Део те дисциплине, закључује предавач, јесте хришћански пост. Постом се може надоместити дисциплина, која је недостајала у детињству, кроз послушност Цркви. Цркву зовемо мајком јер нас она мајчински васпитава. Важно је само да дисциплина буде везана за љубав. Дисциплина без љубави је штетна, а љубав и дисциплина заједно су права ствар, закључио је ђакон Дејан Николић.
У наставку трибине, он је одговарао на низ питања посетилаца, што је ово сабрање учинило још интересантнијим. Организатор трибине у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Светосавска омладинска заједница.
Ј. Ј.
[supsystic-gallery id=’374′]