Ваше Преосвештенство, часни оци свештеници, поштована протинице и уважена децо протина, сродници и парохијани упокојеног проте Цана, браћо и сестре,
Поново се отворио диптих наше Ваљевске епархије и наше Цркве. Пре само седам дана да упише име једног од најмлађих свештеника, проте Милована Теовановића, који је тек започео служење у винограду Господњем, а данас да упише име најстаријега свештенослужитеља, проте Предрага Николића, оца Цана, како смо га сви звали, пароха ваљевског у пензији. Прота Цане, са шездесет година свештеничког служења и осамдесет осам година овоземаљског живота, по библијској речи прелази праг судбе и прибира се оцима својим у вечном животу.
Прота Цане припада оној чувеној, првој послератној генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно страшно време, време прогона Цркве, време које је данашњим младим генерацијама тешко објаснити, кренули да попуне ратом десетковане свештеничке редове, да напуне празне српске богословије и да се ставе на службу својој намученој Цркви и своме страдалном народу.
Прота Цане је рођен 1929. године у Белошевцу, у ваљевском крају, у делу Србије који је дао нашем народу читав низ заслужних и великих људи, који су обогатили и обележили историју овога краја и овога града.
Завршио је богословију у манастиру Раковица и наставио да студира на Богословском факултету у Београду. Рукоположен је у чин свештеника 1956. године и постављен да служи најпре у Тамнави – Врелу и Радљеву, да би 1970. године постао парох ваљевски, а касније и старешина Храма Покрова Пресвете Богородице.
Кроз цео свој живот, посебно кроз своје свештеничко служење, које је, како рекох, трајало више од шест деценија, прота Цане се трудио да у себи носи лик и образ правог српског, народног свештеника и у томе је успео. Одликовао се чврстином карактера, беспрекорним моралним животом и великом вером у Бога и мисију коју врши. Његова паства и народ парохија у којима је службовао, волели су и поштовали проту Цана, посебно у Тамнави, а ништа мање овде у Ваљеву и околини, где је прота био везан родбинским и пријатељским везама. Ми ваљевски пароси, како његови школски другови тако и ми млађи, који смо имали част да са њим служимо, веома смо уважавали проту Цана, јер је он имао ауторитет, идентитет, храброст и лични став, једном речју био је парадигма свега онога што један свештеник и слуга Божијег олтара треба да буде.
Прота Цане је био веома образован човек, много је читао и много је знао, највише црквену и националну историју и нашу лепу српску књижевност. Посебно је волео Његоша и наизуст је знао читаве делове Горског вијенца и Луче микрокозма. Пазио је и чувао црквени ред и поредак, као и лепоту светог богослужења и складност црквеног појања.
Али прота Цане, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља Христовог, већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач деце своје, која годинама служе за пример у нашем граду. Једном речју, био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали. Он је био човек који је целога себе жртвовао својим идеалима, својој свештеничкој служби и својој породици. Уосталом, он и није могао бити другачији, јер је поникао у честитој и многочланој породици Николића и одмалена васпитаван на темељу хришћанске вере и српске традиције.
Ожалошћена породицо, није случајно да се данас у овом светом Храму Покрова Пресвете Богородице окупио оволики свет, оволики број свештеника и верника, оволики број пријатеља и поштоваоца проте и протине деце, као што није случајно и то што свештено опело служи наш Преосвећени Владика Господин Милутин, који је проту Цана одликовао највишим одликовањем наше ваљевске Епархије – Орденом Светог Владике Николаја, што је знак особитог поштовања и пијетета према личности, делу и заслугама проте Цана.
Где нам је утеха и нада у оваквим тренуцима, браћо и сестре? Наша једина нада, утеха и награда је у Христу Исусу Спаситељу нашем, који је и сам умро и васкрсао, својом смрћу и васкрсњем смрт победио и царство вечнога живота отворио за све слуге и следбенике своје од краја до краја времена. У Њему је награда и плата свакоме ко Њему служи и Њему следује јер је Он васкрсли и живи Господ наш рекао: „Тамо где сам ја, тамо ће и слуга мој бити“ (Јн. 12,26). И нама у овоме часу, браћо и сестре, не остаје ништа друго него да се поклонимо вољи Оца нашег небеског и да сви заједно одшапућемо заупокојену молитву: Упокој Господе душу слуге Твога протојереја Предрага, опрости му по милости и доброти Твојој све грехе, које је као човек учинио, и уведи га Господе у славу Твоју, тамо где нема ни бола, ни плача ни уздисања, већ где је живот бесконачни. Амин.
Бог да му души опрости!
протојереј – ставрофор
хаџи – Љубисав Аџић