Почеци монаштва у раној Цркви

– Почеци монаштва у раној Црквитема је коју је на трибини у убском црквеном дому проф. др Радомир Поповић анализирао из историјске перспективе, стављајући нагласак на оне мученике, преподобне и оце који су својим животом у Христу, страдањем зарад Христа и Цркве Његове, поплочали пут хришћанском монаштву и нашем спасењу.

У четвртак, 23. фебруара 2017. Лета Господњег, одмах након акатиста Пресветој Богородици Тројеручици, у препуној сали убског црквеног дома одржана је духовна беседа у организацији Православне народне хришћанске заједнице „Свети Макарије Велики“ при цркви Христа Спаситеља у Убу.

Тема духовне беседе била је „Почеци монаштва у раној Цркви“. Предавање је одржао свештеник др Радомир Поповић, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на катедри за историју хришћанства.

Након поздравног слова протојереја Душана Бабића, духовника ПНХЗ „Свети Макарије Велики“, присутнима се обратио проф. др Радомир Поповић.

-Бит или суштину Цркве и хришћанства наћи ћемо у ономе што је монаштво. Монаштво је најбољи показатељ или духовни барометар који показује дубину христијанизације једног народа и једне Цркве- навео је професор у свом уводном излагању.

Како нам житија светих сведоче, први векови зачетка Цркве и њеног ширења наилазили су на тежак отпор у окружењу, у којем је почела свој процват. Вера Христова није била прихваћена не само од Јудеја, већ и од тадашње римске империје, будући да је својим исповедањем подривала учења тадашњих религија. Тиме су они који су од Христа послати проглашавани државним непријатељима и доживљавани као револуционари, а не као они који испуњавају Свето писмо. Многи хришћани су гоњени и свирепо убијани. У очима сиромашних, међу којима је Христос за време овоземаљског живота највише имао присталица, страдалници постају они у којима себе препознају. Временом, од нижих друштвених слојева хришћанство се почело ширити и ка вишим, достижући и до самих врхова друштва, односно владара. Нису само различити друштвени слојеви били погођени овом новом јудејском „сектом“, већ и све сфере живота, објашњава др Радомир Поповић.

Харизматски живот Цркве дало је монаштво, међу којима је и било највише оних који су пострадали за веру Христову.

-Уколико једна Црква има много монаштва и манастира значи да међу нама има много оних који су спремни, како ми то кажемо „без резерве“, да пођу за Христом. И то су управо монаси! Да бисмо разумели монаштво као духовни покрет морамо се удубити у оно што је суштина Јеванђеља, оно што је суштина поруке, не само Новог завета већ и Старог завета – нагласио је професор Радомир Поповић.

Други део предавања остављен је за питања и недоумице верног народа, као и причу о односу развитка монаштва између Истока и Запада, што је на одушевљење професора наишло на велику заинтересованост присутних.

Ј. Ј.