(Обраћање Старца Нектарија Епископу Ваљевском Милутину приликом његове посете поклоничком храму Светог Нектарија у селу Камаризи код Лавриона)
Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, са групом поклоника из Епархије ваљевске, боравио је у тродневној посети Грчкој где се поклонио бројним светињама, а посебно моштима Светог Нектарија Егинског. Поред поклоњења моштима овог великог светитеља Епископ је посетио великог духовника Грчке Цркве Архимандрита Нектарија (Виталиса), старешину поклоничког храма Светог Нектарија у селу Камаризи код града Лавриона, који је удаљен 85 километара од Атине.
Епископ Милутин је остао више часова у разговору са старцем Нектаријем. Овај сусрет је остао незабораван, јер су се из уста овог великог човека и духовника, пуног смирења, могле чути речи препуне мудрости. Епископ је старцу Нектарију пренео жељу верника Града Ваљева да се у Ваљеву подигне храм посвећен Светом Нектарију Егинском, на коју се старац веома обрадовао и очију пуних суза изрекао велику беседу и поруку нашем народу коју у целости доносимо у наставку текста.
Преосвећени,
Осећамо велику радост што сте дошли у наш родни крај, у нашу домовину, и у поклонички храм Светог Нектарија. Велику част и радост сте нам приредили својим присуством. Тражимо Вашу помоћ, тражимо Ваш благослов, тражимо да нас се сећате у својим молитвама, и молимо Светог Нектарија, чијим сте се светим моштима поклонили, да увек буде уз Вас, да Вам дарује здравље, долгоденствије и да пастироначалствујете својим стадом у епархији. Захваљујемо и Вашој братији с Вама, Вашој духовној деци, која су Вас дошла с Вама. И велики је благослов који Вам је подарио Свети Дух, архијерејски чин, да напасате свештенство и народ. Благословите!
Преосвећени,
Веома смо почаствовани данас Вашим доласком у Грчку и посетом поклоничком храму Светог Нектарија у Камаризи. Морам признати да сте ме веома дирнули, Ви, као и свештенство с Вама и Ваша духовна чада, јер сте упутили молитве и прозбе за народ Србије, који је толико страдао, и молитва је потекла из сред Вашег срца, да би помогла свештенству и народу, Православној Цркви Христовој, зарад бољег сутра, које ће бити благослов Божји. Искушења, пак, животна, треба да постоје, да бисмо могли да исправимо наш унутрашњи свет. Међутим, жива је истина да моја маленкост, која поштује Ваше Преосвештенство и сматра себе ништавним у односу на Вас, заједно и ја учествујем за народ Србије, нашу православну браћу и, уопште, све људе тамо где живите и Вашу паству. Осећам обавезу да то исповедим и да се изнутра, у мојој души, грчким речима помолим за српски народ, да замолим Светог Нектарија, који је мој заштитник и мој вођа од 15. године, када сам га упознао, на његовом гробу, свакако. Помолио сам се тада, са својих 15 година, да ми открије хоћу ли постати свештеник. С великом вером сам му се помолио, и из гроба сам чуо један туп звук, као да је неко ходао унутра, и дубок глас како ми говори: “Чедо моје, постаћеш (свештеник), и понећеш моје име“. Моје крштено име је Василије, али ми је Свети Нектарије из гроба поручио да ћу се звати Нектарије, тако да име носим по Светом Нектарију, како ми је својим устима рекао. Међутим, истина је да ми је Светитељ помогао, па сам примљен у свештенство, као најмањи и ништаван. Много сам га заволео, од моје 15. године је био уз мене и још увек је. Он ми је отац, он ми је брат, он ми је пријатељ, он ми је владика, јер сам отишао с 15 година из мајчиног загрљаја, једно од 17-оро деце, колико нас је било, а данас нас је у животу само двоје. Тако, дакле, у мом свештеничком животу исцелио ме је од 7 можданих удара које сам периодично доживео. Појавио се посредно и помогао ми, Преосвећени. Последњи мождани удар ми се десио у 29. години живота, и тада се Светитељ појавио у болници и исцелио ме. И дошао сам овде, у унутрашњост, у природу, да не бих, пошто сам претрпео мождани удар, ишао у велику парохију. Међутим, Светитељ ми се јавио у сну, и повео ме да му саградим кућу овде. Он је као управник Ризаријеве [средње свештеничке] школе [у Атини] дошао у Лаврио и рукоположио једног свог ученика, оца Нектарија Капетанакоса. Овде су планине у виду полукружних венаца, тако да се можеш попети и видети цело село као на тањиру, и то се толико свидело Светом Нектарију, да је рекао: “Како је лепо ово место, волео бих да овде имам једну собу где бих боравио!“. Тако се његова животна жеља остварила после смрти. Јер, кад смо били сви заједно, питали су ме: “Где ћемо Часну Трапезу?“, а ја им рекох: “Нека буде овде“, а после годину дана смо сазнали да је то место где се успео Свети Нектарије. И кад служимо Литургију наше су ноге и наше главе на мест где су стајале ноге Светог Нектарија. Када смо саградили црквицу, кренули смо да градимо ову цркву, а тада сам оболео и од рака. Наука ми је давала два и по месеца живота. Овде [показује на леву страну грудног коша] сам имао једну рупу, отворену рану, из које су истицали гној и крв. Пљувао сам крв и много трпео, због чега сам се заиста ближио смртном часу. Будући хришћанин, али и свештеник, требало је да урадим оно што треба. Идући у манастир Пендели, код оца Симона, исповедио сам се (био је то свети човек), а он ми је рекао: “Нећеш још умрети“. Излазећи из његовог манастира, отишао сам да купим потрепштине. Отишао сам у погребно и рекао: “Направите ми сандук са стаклом одозго, тако да се народ не плаши да ће се заразити раком кад приђу да ме целивају, па да се разболе“. Јер сам желео да тај народ, којег сам много заволео, од детињства, прође поред мог сандука и опрости се од мене [плаче]. Људи, кад су сазнали да ја заиста одлазим с овог света, долазили су и целивали ми руку и говорили ми “збогом“. Скупили су новац да ја не знам, па су у звонику припремили гроб за мене. Но, човек снује, а Бог одлучује.
Када је дошло време да идем у болницу “Свети Сава“ јавио се отац Филотеј Зервакос с Пароса, свети човек. Дакле, звали су с Пароса, а он је у то време умирао, био је ослепео, умирао је, и каже монахињама: “У ову фотељу нико да не би сео, јер ће сада доћи Свети Нектарије. Сада је отишао у Лаврио, јер умире отац Нектарије, па иде најпре њега да види“. И одмах су звали оданде [из манастира с Пароса], звала је игуманија, а јавила се домарка: “Можете ли нам рећи како је отац Нектарије?“. А она (домарка), шта да каже? Рече јој: “Сваког часа се очекује да умре, све смо припремили“. “Наш старац (отац Филотеј) рекао нам је таква и таква ствар“, наставила је игуманија. То је било у 11 часова. У 12 сам био доле у крипти. Отварају се врата, улази један калуђер. Дођоше и рекоше ми: “Оче, дошао је један монах, онижи, ретке браде, ћелав, мало црнпураст. Да није неки Циганин, па хоће да нас покраде?“. Било како било, он је сишао доле (у крипту) и ја сам га посматрао – померио сам завесу и гледао га. Отишао је ка дверима, поклонио се Христу, Богородици и Светом Јовану. Светом Нектарију се није поклонио. “Биће да калуђер не зна“, рекох ја за себе. “Да ли је отац Нектарије овде?“, питао је. “Не, код куће је, има грип“, слагала га је домарка. “Помените и срећан вам Васкрс!“, каже он. Био је 26. март, ближио се Васкрс. Долази домарка, каже: “Оче!“. “Шта је?“. “Овај човек, калуђер, личи на једну икону одавде!“. Мислио сам да то каже да би ме орасположила., па јој кажем: “Захваљујем ти што ми заиста поправљаш расположење. Немам мајку, па ми ти сада дођеш као мајка“. “Не“, рече она, “ако те лажем, дабогда ми оба детета умрла!“. “Иди и доведи га“. Утом стиже и једна старија неудата сестра, иконописац, па заједно одоше по њега. Силазим у олтар, а тамо има један велики крст који износим и носим сваког Великог Петка, као Господ на путу ка Голготи. Стижем, дакле, тамо и кажем: “Христе мој, види, имам газе, имам гној, имам вату, боли ме. Молим Те, узми ме или ме исцели. Не могу више да издржим!“. Чујем један глас, била је то домарка: “Оче, Господ(ин) је дошао“. Назвала га је Господ(ин)ом. Излазим, гледам га, он ми приђе. Мислим: “Калуђерчић“. Пођем да му целивам руку, а он је тргне, па узе моју руку и целива је. “Какав је ово човек?“, мислим се ја. “Зар је Светитељ такав? Уосталом, од Светитеља су сада остале само кости, нема меса“. Добро сам се загледао у њега, пошто ми домарка рече да личи на Светог Нектарија. Личио је. Мислим ја: “Да ми то нисмо умислили?“. И истог трена му кажем … хтео сам да проверим има ли тело или је бестелесан. Треба да је бестелесан, ако је Светитељ. Помилујем га по лицу, па му кажем: “Старчићу мој, старчићу мој, твоје лице као да је с иконе Светог Нектарија! Је л’ тако?“. А он ће: “Мхм“, значи, потврђује. Онда му ја кажем: “Старче, молим те, немам мајку да ти пише и да каже: “Исцели ми дете“. Имам рак, умрећу, остаје ми још два и по месеца живота. Молим те, закрсти ме!“. Закрстио ме је и пролио две крупне сузе, а онда ме привукао к себи и загрлио. Док ме је грлио, осећао сам да је то загрљај живог човека. “Ма“, мислим се, “није бестелесан. Кад ме већ грли, загрлићу и ја њега“. И кренем да га загрлим, но како сам чинио тај покрет, руке су ми прошле кроз његово тело, био је бестелесан! Бестелесан, бестелесан многоблажени, бестелесан. Кажем му: “Молим те, реци ми, хоћу ли умрети или је у питању искушење? Штета што те волим од 15. године. Реци ми! Зашто ми не одговараш? Џаба ти била моја љубав!“. И он крете као да ће да оде, а врата су била закључана. “Одлазиш? Мх. Ја ћу сада да паднем пред твојим ногама да умрем, па да се радујеш“. Утом се он окрете и оде пред своју икону, па стаде тамо и каже: “О, дете моје Нектарије, не брини се! Искушење је. Десиће се чудо, исцелићеш се и живећеш много година“. И утом нестаде! Где оде, где оде, где оде? Пођемо тамо [показује ка улици], видимо га како улази у аутобус којим мештани иду у Лаврио у куповину. Нема га у аутобусу. Дођоше и рекоше нам тако. “Ма, какав је то човек?“, кажу, “То није Светитељ“. Али, пошто је био бестелесан, ја му верујем. Долазе из села, питају: “Оче, да није био овде неки калуђер?“. “Свети Нектарије је био!“. “Аман! Ушао је у аутобус, и чим је ушао, почео је да се шири благоухани мирис, и сви смо се најежили. Шта је то било, какво је то чудо? Зашто смо се најежили? Зар смо први пут видели неког у мантији?“, чудили су се мештани. С њима је био и председник месне заједнице, који им рече: “Сви ћемо изаћи [из аутобуса], пола вас ће стати лево, пола десно, па да видимо ко је“. И стварно, сишли су, сви су сишли, а он [Свети Нектарије] је још у аутобусу нестао. А то се тако одиграло да не би после неко рекао, кад се чује да је био Свети Нектарије: “Ма, лажу, само да би га [оца Нектарија] охрабрили, да се не плаши!“. Дошао је код нас и тако смо се сви стварно уверили да се појавио Свети Нектарије. Разумеш? Сад ћу да завршим.
Водили су ме по болницама, они кажу: “Водите га, умире. Водите га, готов је“. Одведу ме у болницу “Свети Сава“, а они кажу: “Ако не умре до 2. јуна, оперисаћемо га, и потписаћете, па нека умре под ножем“. Стварно, долази 2. јун, а ја умирем, гасим се, пожутео, грозно. Ни да ходам нисам могао, плућно крило улегло, искашљавао сам много крви, избацивао гној. Дођоше моји суграђани, свештеници, народ, новинари, а духовне моје деце нема. Одлазим у олтар, узимам своје стварчице, па одем пред икону Светог Нектарија и кажем му: “Свети Нектарије, твоје чедо одлази. Ето, отићи ћу жив, а вратити се мртав. Ево ти моје ствари! Молим те, буди уз мене! Никога немам. Моја мајка је мртва, не може да ми дâ свој благослов. Молим те, немој ме оставити самог! Дугујеш ми то, теби овде служим. Молим те, желим да се вратим. Сигурно ћу се вратити овамо, али не у мртвачким колима и у сандуку, него својим ногама. А ако се вратим на својим ногама, има да проси да ти израдим сребрну икону (као што и јесам [показује на велику икону коју смо целивали ушавши у храм])“. И тако смо отишли. Идемо, дакле, у “Светог Саву“ (болницу), а тамо много света. Каже владика начелнику болнице: “Господине начелниче, остављам Вам мог архимандрита. Пазите на њега, јер ће за њим плакати удовице, сирочад, старачки домови, затвори, сиротишта“. Овај се насмеја. “Што се смејеш“, каже му он, “господине начелниче, кад смо у толикој патњи?“. Он се звао Ангелос Папаконстандину. Умро је. И сада се, након толико година, у болници прича о чуду. “Не смејем се“, каже он, “Ја сам управник у “Кругу живота“ [једно грчко удружење, као хришћанска заједница, где се девојке припремају за манастир]. Нема потребе да ви молите мене, а ја да молим моје колеге професоре“. “Зашто?“. “Јер су се њих двојица договорили“. “Која двојица?“. “Свети Нектарије и отац Нектарије“. Ту се ја охрабрим. Скидоше ми расу, па ме обукоше у болничко одело, ставише ме у колица, десно – лево, ‘ајде да ме воде снимање и све остало. Од мене више није било остало ништа, јер су ми рекли да ћу умрети за два месеца, а оно прође седамипо месеци. И тако ме одведоше одатле, а ја мрмљам, призивам светитеље. Долазе два медицинска брата, ставише ме на носила, па потрчаше. Бацише ме на носила као јаре. Кажем им ја: “Бре, децо, немојте трчати тако брзо, јер испод расе коју носим, и ја сам човек. Сад треба да прођем кроз ова врата и желео бих да ми је ту мајчина рука, да је пољубим, али моја мама је мртва. Молим вас, дакле…“, кажем онима што су слушали. Узеше ме, ставише ме на неку мермерну плочу. Около су стајали професори, тројица, што је требало да ме оперишу, а оно хладно, да сам се, јадник, тресао од зиме. “Само сте ви ту? Нема никога мога поред мене? Хладно ми је. Кости су ми се смрзле на мермеру. Ко ће да ми помогне?“. Била је тамо икона Христова, па Му кажем: “Христе мој, молим Те, сâм сам. Има да умрем. Хладно ми је, дрхтим, не могу да издржим. Зар се нико неће сажалити на мене? Помозите ми!“. И отварају се врата и кроз њих улази један професор који је требало да оперише, па каже мојим професорима: “Господо професори, завршите с оцем, да и ја узмем учешћа“. Кажу му: “Нема потребе. Ако буде имао среће, умреће од моје руке“. И каже анестезиологу: “Слушај, успавај оца“. Он ми целива руку, па каже: “Ја ћу да те успавам. Ако умреш, немој да ми оптеретиш душу, јер имам дивно дете од пет година, немој да ми узмеш дете“. “Добро, нећу“. “Број до десет“. “Зашто? Да бројим до десет да видиш хоћу ли заспати? Е, баш нећу! Ја ћу да се помолим мом Христу. Христе мој, молим Те, учини ми једну нешто. Пошаљи ми душу Светог Нектарија. Реци му ко сам, зна ме од моје 15. године, дао ми је своје име. Молим Те, реци му да дође!“. Прође неко време. “Знам да те је добри Бог послао“, кажем ја, “Не виде те моје телесне очи, али те виде очи душе. Молим те, учини ми услугу. Верујем да си дошао, послала те је Христова љубав. Сада, дакле, учини ми једну услугу. Је л’ се враћаш? А где да идеш? Рећи ћу ти где да идеш. Да одеш до Ада и да изведеш душу моје мајке, доведи је њеном детету које ти је поверила. Нека клекне, Свети Нектарије, нека те замоли да јој спасеш дете!“. И у том ме успаваше. Осетих благо миловање по глави: “Мајко, јеси ли то ти? Хвала ти што си тако брзо дошла. Осећам се дужним. Молим те, учини ми нешто. Ово твоје миловање много ме подсећа на време кад си ме као дете држала у наручју и дојила на својим грудима. Хвала ти, мајко!“. И онда чујем један старачки глас: “Чедо моје, ја нисам твоја мајка, ја сам Свети Нектарије. И управо сам сишао од Престола Божјег, доносим ти радосну вест. Нећемо допустити да те оперишу. Оздравићеш, десиће се чудо, и прочуће се по целом свету“. И, стварно, тад сам заспао.
Будим се, кад, оно, ја на ходнику на носилима, рука подигнута, укључена инфузија. Будим се. Где су ме секли? Дођоше лекари. “Шта тражиш? Нисмо те отварали. Није нам допустио Свети Нектарије да те отворимо. Има да живиш много година. Јер смо се, због онога којег си звао, сви лекари у операционој сали онесвестили! Толико смо саосетили с тобом! И плакали смо и запитали се, који је тај Светитељ којег зове. Зар неће доћи овамо код сиротог оца да га спасе? Узми коверат. То је диплома коју ти даје Свети Нектарије. Узми! Ту је и мишљење лекара и све остало. Има да живиш много година. И моли се и за нас, да постављамо добре дијагнозе и да верујемо у Бога и у Његове Светитеље“. И тако, дакле, живим, 32 године. Тешко живе људи с раком на плућима ако се не оперишу. “Да те одвеземо колицима до аутомобила? Да те воде у твоју цркву“, питају ме. “Не, нећу да ме возите колицима, него ви, лекари, да ме придржавате испод пазуха и полако да ме одведете до аутомобила“, кажем им ја. Нисам могао да држим главу усправну, био сам парализован, па кажем лекарима: “Молим вас, подигните ми главу горе, тако, тако, још више, да видим небо“. И учинише тако. “Боже мој“, викнуо сам, “захваљујем Ти што си ми послао лекара, Светог Нектарија! Много Ти хвала. И хвала и Светом Нектарију. Свети Нектарије, обећавам ти да ћу, колико год да ми буде година, па чак и да не могу да корачам, седети тако у неком углу твога храма и имаћу неку крпу да бришем столице и стакла на иконама. Чујеш ли, Свети Нектарије? А сад бих ти нешто заискао. Кад пошаље Христос свог анђела да ме поведе, молим те, реци Му да не дође само анђео, него нека ми пошаље и тебе. И ти да ме узмеш, да видим ко си ти, Свети Нектарије, што си ми помагао од 15. године до старости, ко је тај што се појављивао при мојих 7 можданих удара, ко се јавио током боловања од рака, па сам данас жив. Хвала ти, Свети Нектарије! И тада нека ме отпрати Светитељ до судилишта, а Бог нека учини по делима мојим како Он жели. Но, међутим, где год да ме стави, не знам постоји ли дан и ноћ и свитање, да ме стави тако поиздаље, па сваког јутра, ако тамо уопште има јутра, моја душа тебе да гледа. Јер, после мога Бога, ти си ми све. Да ми будеш утеха, јер ти си ми помогао да преживим жртвовање и сотворио си многа чуда (а њих је мноштво велико, али ћу скратити, да завршим). Стога ти захваљујем, Свети мој Нектарије!“.
Изађемо напоље, и шта да видимо? Народ клечи, с кадионицама, с упаљеним свећама, с кандилима, па каже: “Зашто се вратио? Да неће умрети, па су га отпустили?“. “Ма, не, десило се чудо, тако и тако!“. Гледам, а у углу преко пута стоје снаге безбедности Града Атине, тамо су била и мртвачка кола са сандуком, а тамо и моје ствари, тако да их, у случају смрти, ставе тамо. Међутим, Свети Нектарије је помогао. Захваљујем му, Светом Нектарију, јер заиста, били су спремили и посмртне говоре за моју сахрану. А једна новинарка је написала и песму: Зађе сад светло сунце наше душе (то су хтели рећи за мене по смрти), и остави нас осиротеле наш велики водич. Узашао је на небеса и одатле надгледа своја чеда сирота, која води и покрива. Бол и тугу оставио си у срцима чедâ, лишени тебе немамо утеху. Место на ком си седео изазиваће нам сећања, ах, мислићемо да си тамо, ах, оче наш, и да ћеш нас благословити. Сад смо лишени тебе због наших сагрешења и тражимо од тебе, оче Нектарије, да нас не напушташ, па и на небесима, где ћеш бити, да будеш близу нас!