У циклусу „Православље и млади“ представљена књига „У предворју пакла“ протојереја Саве Банковића

Воштаница страдалницима и опомена долазећим генерацијама

Промоција епохалне књиге „У предворју пакла“ свештеника и професора Саве Банковића одржана је у Ваљевској гимназији. О драгоценом сведочанству патње и страдања политичких затвореника у казаматима Ниша и Сремске Митровице, насталом током Банковићевог дводеценијског робијања, говорили су Љиљана Пекић, супруга писца Борислава Пекића, који је и сам служио казну у сремско – митровачком затвору, адвокат Стефан Стефановић, историчар Милорад Белић, историчар и председник Удружења „У име народа за слободну Србију“ др Срђан Цветковић и водитељ Ена Мирковић. Одломке из романа „У предворју пакла“ читао је глумац Ђорђе Теодосић, док је музичар Зоран Јовановић књижевно вече украсио извођењем патриотских песама. Организатор промоције, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог.

„Немојте мене са овим непријатељем народа“, одзвањало би често из уста криминалаца у робијашницама, када би им стражари за нове цимере довели неког од оних који су се усудили да другачије мисле и у новоустановљеном друштвеном поретку уоче његове „несавршености“. Мисле и уоче и наглас кажу… Преступ брутално кажњаван, неретко без суђења и доказа, права на одбрану, али и евиденције осуђеника. Неки су ликвидирани, а неки године провели у тамницама. Жртава близу 60 хиљада. Интелектуалаца, уметника, угледних домаћина, средњошколаца и иних од ближњих праћених и потказиваних. И сви су били Срби. Године 1944., сећа се Љиљана Пекић, из зграде данашње „Борбе“ изведено је 17 штампара. Убијени су као „сарадници окупатора“, без суда и писаног трага о злочину. Имала је 12 година када је њен отац инжењер Душан Весић, директор листа „Ново време“, одведен и мучки убијен у групи од 105 људи. Страдао је као и хиљаде бачених у јаме широм Србије, а она је са мајком и братом избачена из стана без ичега, тек са понеком породичном фотографијом. Страдао је и ујак јој Драгомир Стојадиновић, најпре осуђен на смрт, а потом на 15 година робије, у знак одмазде брату му др Милану Стојадиновићу, председнику Владе Краљевине Југославије у периоду 1935 – 1938. године. Њен супруг, славни књижевник Борислав Пекић, као осамнаестогодишњак преживео је голготу у затворима Сремске Митровице и Ниша. Био је осуђен на 15 година, заједно са својим другарима који су само желели право на слободну мисао.

  • Одмазда власти погодила је и осуђене и њихове породице, које су остављене без средстава за живот и права на рад под стигмом народних непријатеља. Циљ револуционарне власти било је систематско уништавање српске грађанске класе и морала, трајно затирање сваког трага поштења, уљудности и пристојности – каже Љиљана Пекић.

Комунизам као идеологија сестра је нацизму и фашизму, с том разликом што је комунизам чистке усмерио ка свом народу. То видимо и код нас, и у Русији, Кини… Србија је једина земља која није донела Закон о лустрацији и отварању архива тајних служби. Масовне гробнице нису обележене, нити су стрељани достојанствено сахрањени. Тек донекле су спровдени Закони о рехабилитацији и реституцији. Међу онима којима су постхумно враћена грађанска права је и прота Сава Банковић, аутор књиге „У предворју пакла“. Имовина му није враћена, јер је није ни имао, речи су адвоката Стефана Стефановића. Ондашњи судови служили су за обрачунавање са противницима. Отац Сава Банковић најпре је осуђен на смртну казну, чије је извршење чекао три месеца. Помилован је и казна је преиначена у 15 година затвора. У данима тамновања настала је ова књига, својеврсна воштаница свим сапатницима. Читајући је, не можемо а да се не запитамо:“Где је граница човековог трпљења?“ Оно што је отац Сава издржао и описао без гнева и мржње доказ је његових хришћанских врлина, оцењује историчар Милорад Белић. Године 1948. комунисти почињу да се обрачунавају са својима (Голи оток) па је статус „народних непријатеља“ мало побољшан. Прота Сава Банковић био је велики борац за хришћанску и људску слободу. Књига „У предворју пакла“ је „Библија политичких затвореника“, сматра др Срђан Цветковић, председник Удружења „У име народа за истину и слободу“ и истраживач који је руководио радом Комисије за тајне гробнице до њеног укидања 2012. године. Током свог истраживачког рада, др Цветковић прочитао је бројне књиге и радове. Сви су вредни пажње, али „У предворју пакла“ је књига која најбоље осликава то страшно време. Требало би је читати и делити са пријатељима да се, истиче др Цветковић, сазна истина о тортурама у казаматима, које су неки преживели, а неки нажалост нису. Да се сазна и има свест о тим ужасима, како се они никада више не би поновили.

Године 1970., када нико није смео, манастир Ћелије објавио је „Грешне душе“, први роман проте Саве Банковића, који је са супругом Зором боравио у овој светињи. Сав приход од продаје књиге сестринство је давало протиној породици, како би имала бар нека средства за живот. Уопште, ћелијска обитељ, предвођена Преподобним Оцем Јустином, чинила је све како би им ублажила патње. О томе сведочи и запис у манастирском летопису, који је приликом промоције прочитала ћелијска игуманија мати Гликерија. Такође, добротом сестринства, посетиоци промоције могли су да виде и дрвени крст проте Саве Банковића, који је користио приликом богослужења у затвору, а који се годинама чува у манастиру Ћелије.

Ј. Ј.

 „Криминалци“ – цимери проте Банковића

Обрачунавајући се са неистомишљеницима, комунистичка власт није презала да најугледније грађане етикетира као окореле криминалце. Тако, међу „криминалцима“ који су са протом Савом Банковићем делили квадратне центиметре (било је и по 200 осуђеника на простору предвиђеном за 14) нашли су се: сорбонски дипломац др Драгољуб Јовановић, великан српске књижевности Борислав Пекић, адвокат Драже Михаиловића др Драгић Јоксимовић (преминуо на робији), утемељитељ српске кардиологије др Раденко Станковић, некадашњи министар финансија и градоначелник Београда др Коста Кумануди, редак полиглота… Ту речи престају. Остаје само дубок наклон страдалницима, са жељом да ниједна историје овакве странице никада не пише.