Обележена двадесетогодишњица од страдања потпоручника Жељка Савичића и Синише Радића на Дивчибарама

Сећање које у вечности живи

Данашњег дана 1999. године на Дивчибарама, за екраном радара на истакнутом врху Краљевом столу, у удару НАТО авијације погинули су потпоручници Жељко Савичић из Београда и Синиша Радић из Ниша. Поводом двадесетогодишњице од погибије, у спомен цркви Светог Георгија Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством одслужио је парастос храбрим бранитељима отаџбине. Минутом ћутања одата им је пошта, а чланови породице и припадници 126. бригаде за ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН) положили су цвеће крај спомен обележја. Код зграде Водовода на Дивчибарама откривена је табла са називом улице Жељка Савичића и Синише Радића, у част и незаборав херојства ових младих људи.

Многима у сећању као јуче да се збило, а ипак две су деценије прошле. Потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић (постхумно унапређени у чин поручника) имали су тек 24 и 23 године, једни од најмлађих официра за екраном радара на Краљевом столу. Припадници 126. бригаде ВОЈИН, јединице зване „очи и уши“ земље, на удару НАТО авијације свих 78 дана пролећа 1999. године… Касно у ноћ купола у којој су се налазили погођена је авионском бомбом и прекинула земаљске животе Жељка и Синише, наневши најтежи губитак јединици којој су припадали. Године су прошле, али сећање живи. Сваке године 6. априла, на месту њиховог пресељења у вечност, припадници 126. бригаде ВОЈИН окупљају се да им одају почаст и у спомен храму који носи име Светог Георгија, великог војсковође ранохришћанског доба, молитве принесу за њихове душе.

На високој гори Маљен не чују се звуци. Минут ћутања чује се дубоко као нигде и осећа се вечност, у којој Господ пребива са свим анђелским силама и душама праведника. Њих двојица су управо у тој вечности, где нема звука авиона, нити људског жагора и верујем да су они ушли у ред највећих у Царству Божјем, у ред мученика, јер су пострадали за отаџбину, за народ свој, за крст часни и слободу златну, бранећи своју породицу, народ, земљу и Цркву своју, казао је у изузетно дирљивој проповеди Епископ ваљевски Г. Милутин.

  • Отишли су у вечност, не у заборав. На земљи се много чега може заборавити, али памћење у Богу је вечно. Надамо се и верујемо да су они уврштени у ред светих мученика тамо где су војвода Георгије, војвода Димитрије и многе друге војсковође хришћанског рода, које су се одрицале овог света, али Христа ни по коју цену… У Царство Божје ушла су наша браћа хероји Жељко и Синиша – рекао је Владика Милутин и позвао Црквени хор „Хаџи Рувим“ да Васкршњим тропаром заокружи сабрање у част сећања на храбре радарце Жељка Савичића и Синишу Радића.

По завршетку парастоса, откривена је табла са називом улице Жељка Савичића и Синише Радића код зграде Водовода. Да све дивчибарске намернике упозна и подсети на жртву коју су у најтежим данима новије историје српског народа принели храбри официри. Окупљени су се на крају поклонили дивчибарском Храму Светог великомученика Пантелејмона.

Ј. Ј.