Слово о Његошу на трибини „Православље и млади“

Ловћенски тајновидац кроз призму српске критичке мисли

Са свега седамнаест обукао је монашку ризу, а навршивши тек двадесет две постаје владика и владар Црне Горе, просторно мале, рељефно кршне, неслободом, племенским раздорима и низом недаћа обремењене. Претежак задатак за младог архијереја, чија је снага ума сагледавала, а раскош литерарног дара у стихове сместила тајне божанског промисла о стварању света и човека, прародитељски грехопад и изгон из раја, историјске прилике и људске карактере свога времена, као и човекову природу у целини. Петар Други Петровић Његош, Ловћенски тајновидац и боговидац, како га је назвао чувар његовог трона Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, спознао је Господа и у загрљај Му отишао са свега 37 година, свестан суштине постојања и не жалећи за овоземаљским добрима. Његова „Луча Микрокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“… инспирисала су знамените српске интелектуалце, који су из угла својих научних и уметничких дисциплина о њима говорили и писали. Ваљевка Снежана Адамовић, професор српског језика у Економској школи, за тему своје докторске дисертације одабрала је управо „Његоша у српској критичкој мисли 20. века“. Изазов вредан сваке пажње, будући да управо овај период карактеришу изузетно различити приступи Његошевом делу, истакнуто је на трибини у Вишем јавном тужилаштву коју су, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредили Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ и Светосавска омладинска заједница.

Уз водитељско посредовање Ивана Базрђана, др Снежана Адамовић и професор Филолошког факултета у Београду др Мило Ломпар провели су Ваљевце кроз широк дијапазон промишљања лика и дела великог религиозног философа у веку за нама. Философа, чије су мисли толико одомаћене међу свим структурама српског друштва да се сматрају народним умотворинама. Расуђивања о Његошу у освит прошлог века започиње Свети Владика Николај. Одбранивши два доктората, као зрео интелектуалац од 33 године, Лелићки Златоуст пише „Религију Његошеву“. Стапајући се са његовом душом, Владика Николај открива тајне надахнућа, које је ловћенски горостас имао као владика и као песник, инсистирајући на томе да је Његош био истински религиозан, будући да су постојале замерке савременика на његову пастирску службу. Теолошки правац писања о Његошу настављају касније умировљени Епископ захумско – херцеговачки Атанасије и Митрополит Амфилохије.

Насупрот теолошком приступу Владике Николаја стоји марксистичка интерпретација Његоша Милована Ђиласа, својеврсни обрачун са грађанском традицијом коју је представљала прва жена академик Исидора Секулић. Својом препознатљивом лепотом израза, највећа српска интелектуалка тог доба о Његошу је писала прекрасно и величанствено. Са лепом емоцијом, али добро пазећи да не склизне у ону типичну женску осећајност, истакла је др Снежана Адамовић. Књигом „Легенда о Његошу“, југословенски комуниста (потоњи дисидент) и писац Милован Ђилас настоји да се идеолошки разрачуна са наслеђем грађанске класе, називајући Владику Николаја „мрачњаком“, а писање Исидоре Секулић оцењује као понављање његових „реакционарних теза“, рекао је проф. др Мило Ломпар. Иако је у погледу на Његоша тзв. „српској грађанској конзервативној идеологији“ припадао и Нобеловац Иво Андрић, Ђилас се није обрушио на њега. Вероватно зато што је комунистима на неки начин требао, указује проф. Ломпар. Године 1937. Иво Андрић пише есеј „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Пишући отмено, уздржано и надасве литерарно прецизно, Андрић аутора „Горског вијенца“ поставља у косовску традицију. То је, указује др Ломпар, у оно време било неприхватљиво због идеја „Видовданске етике“. Потом, угледни југословенски књижевник пише још осам текстова о Његошу, у којима излаже његову хуманост, етику…

Такође, речено је на трибини, о Његошу су писали и историчар књижевности Павле Поповић, књижевница Аница Савић – Ребац, немачки интелектуалац Алојз Шмаус и многи други. Нема сумње, писаће се и убудуће. Јер, Његош кроз своје поеме живи и инспирише нове генерације овдашњих научних и културних делатника.

Трибину посвећену докторској дисертацији Снежане Адамовић употпуниле су духовне песме свештеника Николе Петровића и његове супруге Дајане.

Ј. Ј.