У циклусу „Православље и млади“ Светосавска омладинска заједница угостила протојереја – ставрофора др Сава Б. Јовића

Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма

  • Од 1945. до 1985. године комунистички режим на вишегодишњу казну затвора осудио је неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја.

Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани… Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945 до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба.  Неколико епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на вишегодишњу робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног Оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945- 1985.  Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић.Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити…

  • Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора…) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао:“Умреће и Тито једног дана“. Невероватно…

Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао  је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије,  дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи: бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско – приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт)пет несрећних година у затвору у Зеници.

Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски Г. Милутин.

  • Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да о. Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има Орден Светог Владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау – рекао је Владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу Орден Светог Владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту Архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима…“.

Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко – тузланској обележиле кришом набављене књиге Владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима.

Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште.

Ј. Ј.